„Krematorijumi su budućnost u svim civilizovanim zemljama!“ – poznata je opaska Lakija Topalovića iz filma Maratonci trče počasni krug. Ipak, iako je umiranje za neke i dalje „jedini siguran posao“, tridesetak godina nakon kultne rečenice iz još kultnijeg filmskog ostvarenja Slobodana Šijana, stvari su se ipak malo promenile.

Neosporno je da inovacije uslovljavaju napredak u svim oblastima preduzetništva. Zbog čega bi onda pogrebna preduzeća bila izuzetak? Kada se radi o trendovima u pomenutoj oblasti, evo nekih primera koje (verovatno) ne biste očekivali.

Pomalo nesvakidašnja vinil izdanja

Muzički producent Džejson Lič mislio je kako bi bilo super kada bi, nakon njegove smrti, njegov pepeo neko pomešao sa vinilom i od toga napravio ploču. Svoja razmišljanja izneo je na web stranici koju je napravio iz puke zabave, predstavljajući ih u stilu „ma šalim se, naravno“. Pritom, nije ni slutio kakvu će lavinu pokrenuti.

Najednom, suočio se sa neočekivanim pitanjima posetioca sajta – da li bi želeo da pravi ploče koje bi, osim vinila, sadržale kremirane ostatke njihovih najmilijih?

Po sopstvenom priznanju, ovo je nateralo Liča da razmisli o tome da svoju pomalo bizarnu ideju pretoči u netipičan „biznis“. Malo po malo, taj potez mu je omogućio da se nađe među još nekoliko malih preduzeća koje su klijentima nudile nekonvencionalne opcije pohranjivanja pepela voljenih osoba.

Koliko je Ličova ideja dobila na popularnosti pokazuje činjenica da se svidela i – crkvi. Verske zajednice pokazale su interesovanje za njegove usluge, uz predlog da ih predstavi i u malo „konzervativnijoj“ onlajn varijanti.

Ipak, muzički producent nije jedini koji svojim klijentima nudi ovakvu vrstu usluga.

Neke pečurke nisu za jelo

A nisu ni otrovne.

Niti izazivaju halucinogene efekte.

Razmišljajući o smrti i procesu razlaganja tela kao potpuno prirodnim pojavama, Džej Rim Li, direktorka kompanije Coeio, uzgojila je posebnu sortu gljiva koja deluje na tkivo tako što ga razlaže bez štetnog uticaja na životnu okolinu. Na taj način je proces pohranjivanja posmrtnih ostataka dobio eco-friendly alternativu.

Naime, nakon što se tkivo pohrani u zemlju i, uz pomoć delovanja spora gljiva potpuno razloži, na tom mestu počinju da izrastaju – naravno, gljive. Ekološki prihvatljivom metodom koju je ova mlada preduzetnica razvila, suštinski se oponaša ciklus umiranja i ponovnog rađanja kako u bukvalnom, tako i u simboličkom smislu.

Zbog svog „izuma“, Li se susretala sa brojnim negativnim komentarima. Ipak, tvrdi da sve više ljudi njenu ideju vidi kao rešenje sveprisutnog ekološkog problema – upotrebu toksičnih supstanci u redovnim pogrebnim praksama prilikom očuvavanja tela. Jedna od takvih hemikalija, formaldehid, spada u kancerogene materije koje se, nakon pogreba ili procesa kremacije, ponovo oslobađaju u atmosferi.

Džej Rim Li, pri tome, savetuje da se ova sorta gljiva ne upotrebljava u ljudskoj ishrani.

Još nekoliko ekstravagantnih primera…

„Neće kulturni čovek godinama da trune“, nastavlja monolog Laki Topalović u svom maniru – a naredni primeri pokazuju koliko istine ima u njegovim rečima.

Tokom procesa razlaganja tela koji traje svega 3 sata (uz pomoć alkalne hidrolize, za sada legalne u svega nekoliko država) dobija se smesa nalik mulju koja se, potom, odlaže na otvorenom. Osim što manje košta od kremacije, prilikom ovog postupka izbegava se i upotreba plina.

Nadalje, uz malo pepela i mastila, moguće je, u vidu tetovaže, i dalje zadržati svoje voljene uz sebe. Tačnije, na sebi. Uz sve to, pepeo koji nastaje kao rezultat kremacije može se kompresovati u dijamante ili ubaciti u različite vrste municije.

A za one koji su verovanja da nakon smrti svi putujemo na nebo, pepeo se može pomešati sa pirotehnikom, a zatim koristiti prilikom ispaljivanja vatrometa.

Oni koji navedene opcije ipak smatraju suviše ekstravagantnim, uvek mogu ostati pri onoj prvobitnoj – pomešati ih sa vinilom i dobiti ploču.

Pri tome, na ovakvo svojevrsno vinil izdanje moguće je utisnuti muziku koju je preminula voljena osoba slušala. Džejson Lič, ipak, tvrdi da je ćešći slučaj da ploče sadrže snimke govora ili pevanja najdražih.

Bujna mašta kao osnovni preduzetnički resurs

Bez obzira na pomalo nesvakidašnju tematiku, glavna svrha ovog teksta nije da vas natera da unapred razmišljate o tome kakav ispraćaj biste želeli kada vam „dođe vreme“. U životu treba uživati svakodnevno, a o sudnjem danu teško da ima smisla razmišljati unapred. Ipak, ima par stvari koje bismo iz teksta mogli poentirati.

Džejson Lič, na primer, nije mogao ni da zamisli koliko interesovanje će izazvati njegova šaljiva ideja, niti da bi to, eventualno, mogao pretvoriti u (nekonvencionalan) posao. Pretpostavimo da su to u početku pomislili i oni koji danas zarađuju tako što nečiji pepeo mešaju sa pirotehnikom ili mastilom za tetovažu. Prema tome:

  • Na prvi pogled nesvakidašnja ideja može postati biznis
  • Vaše ideje drugim ljudima ponekad mogu delovati kao smešne ili (u najboljem slučaju) čudne – a ponekad i jedno i drugo
  • Isto tako, nećete saznati koliko su vaše ideje korisne ili inovativne dok ih ne podelite sa drugima
  • Možda baš vi imate ideju koje se niko drugi još nije setio
  • Na kraju, zapamtite i sledeće – i najneverovatniji proizvod ili usluga koje možete da zamislite, naći će svog kupca ili klijenta.

Naravno, uvek će biti onih koji će „biznis ideje“ iznete u ovom teksu okarakterisati kao krajnje degutantne. Bez obzira na to, Džejson Lič i Džej Rim Li nisu odustali od njihove realizacije, potvrđujući na taj način da je sve moguće ukoliko volite i verujete u ono što radite.

 

Foto: rabid_designs

Poslednja izmena dana 3. avgusta 2016. u 01:10


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »