Stižete na sastanak na kome se po prvi put upoznajete sa potencijalnim novim saradnikom ili zaposlenim u vašoj firmi. Na osnovu njegove prijave zaključili ste da bi mu, prema kompetencijama i znanjima koje poseduje, vredelo pružiti priliku da se uklopi u vaš kolektiv. Razume se, želite sa njim da obavite i razgovor oči u oči kako biste se uverili da nećete pogrešiti ukoliko ovoj osobi ponudite saradnju.

Srdačno je pozdravljate i pružate joj ruku radi rukovanja, i – ostajete pomalo zbunjeni. Zbog njenog mlakog stiska čini vam se da ste se, umesto sa osobom od krvi i mesa, rukovali sa krpenom lutkom. Opazili ste pritom i da vam je pomalo tiho i bojažljivo otpozdravila. Ipak, pripisujete to njenom eventualnom osećaju treme, jer i sami znate da je sasvim normalno osećati nesigurnost prilikom susreta sa potencijalnim poslodavcem. Zato pokušavate svojim pristupom da je malo „otkravite“, te da joj kroz razgovor date do znanja da nema razloga za brigu.

Na kraju shvatate da vaša taktika baš i ne daje rezultate. Uporno skretanje pogleda i ukočena ramena počinju da vam govore više od kvalifikacija u prijavi, i dok se trudite da ne obraćate suviše pažnje na nervozno stiskanje šaka vašeg sagovornika, ostajete u dilemi da li biste napravili dobar izbor ukoliko ga angažujete.

Naravno, sasvim je moguće da bi se ova osoba vremenom opustila, postala otvorenija u svom nastupu prema vama ili vašim klijentima, i pokazala da ipak niste pogrešili što ste joj ponudili saradnju. Ipak, priznaćete da ste na osnovu njenog govora tela stekli potpuno drugačiji prvi utisak.

I u tome niste jedini – neverbalna komunikacija predstavlja važan element na osnovu koga većina poslodavaca i menadžera ljudskih resursa ocenjuje kompetencije kandidata prilikom poslovnog intervjua. Isto tako, govor tela će ponekad više uticati na našu procenu sagovornika nego sam tok razgovora.

Ovo potvrđuje i istraživanje koje je svojevremeno sprovela kompanija CareerBuilder, u kome se preko 2 i po hiljade menadžera ljudskih resursa izjasnilo da su izostanak osmeha i kontakta očima neki od najčešćih propusta koji prave kandidati tokom razgovora za posao. Drugim rečima, pokreti tela i stav koji zauzimamo u interakciji sa ostalim učesnicima razgovora mogu presuditi u tome da li će utisak koji na nekoga ostavimo biti pozitivan ili negativan.

Razlog za to se krije u činjenici da neverbalnom komunikacijom kazujemo mnogo više nego uobičajenim govorom, čak i pre nego što izustimo ijednu reč. Prema rezultatima pomenutog istraživanja, više od polovine agenata za zapošljavanje u stanju je da nakon samo pet minuta razgovora oceni profesionalnost kandidata i odredi da li ispunjavaju kriterijume za poziciju na koju su aplicirali – i sve to na osnovu njihovog govora tela.

To, naravno, ne znači i da bi samuverenost i kompetentnost trebalo dokazivati prodornim fiksiranjem sagovornika pogledom ili položajem tela u strogom vojničkom stavu. Svakoga od nas odlikuju specifični pokreti i gestovi koje tokom komunikacije sa okruženjem nesvesno koristimo, a suština je u tome da prepoznamo i po potrebi korigujemo one koji ukazuju na nepristupačnost ili nedostatak samopouzdanja. A osim izbegavanja osmeha i kontakta očima, postoji još nekoliko oblika neverbalne komunikacije kojima možemo ostaviti negativan utisak:

  • Igranje sa raznim predmetima tokom razgovora
  • Nervozno vrpoljenje tokom sedenja
  • Prekrštanje ruku preko grudi
  • Često dodirivanje kose ili lica
  • Suviše blag ili jak stisak ruke
  • Prenaglašeno gestikulisanje

Nasuprot ovome, tu je i druga krajnost – preterana opuštenost, zauzimanje arogantnog stava ili pokreti koji odaju nedostatak strpljenja da se sagovornik pažljivo sasluša, takođe će uticati na sliku koju će drugi o nama steći. Da li je usput potrebno pominjati i navike poput učestalog „čeprkanja“ po telefonu, davanja neiskrenih odgovora ili neprikladno oblačenje? Čak i kada su u pitanju neformalniji susreti, ovakav način ponašanja ukazaće na nedostatak odgovornosti i poštovanja.

Svi ovi vidovi neverbalne komunikacije otkrivaju da se osoba suočava sa osećajem nesigurnosti i straha, a takve emocije često je nemoguće sakriti ili sasvim potisnuti. Zato će nas odati upravo gestovi koji prate naše reči, čak i kada svoju nesigurnost pokušamo da zamaskiramo uvežbanim govorom. A u kojoj meri će se nesigurnost ispoljiti kroz govor tela, zavisi i od naše sposobnosti da je prevaziđemo.

Neki ljudi su po prirodi skloniji da u određenim situacijama reaguju pojačanom nervozom – „ja sam veliki tremaroš“ je rečenica koja ih savršeno opisuje. Svakako, određena količina treme i nervoze potpuno je prirodna, pogotovo u situacijama kada nam je zaista stalo da ostavimo pozitivan utisak. S druge strane, naša sposobnost da ih savladamo zavisi od još jedne važne stvari – a to je koliko vremena i detaljnog planiranja smo uložili u pripremu za svoj nastup.

Bilo da se radi o intervjuu za posao ili prezentaciji pred kolegama ili klijentima, bez temeljne pripreme ćemo teško (tačnije, nikako) izbeći nesigurnost, a samim tim i tremu i osećaj nervoze. To se posebno odnosi na znakove neverbalne komunikacije, te ćemo, osim pripreme za razgovor, obratiti pažnju i na naš stav i pokrete tela.

Takođe, sastanak sa važnim saradnikom ili klijentom zahtevaće od nas da uradimo „domaći zadatak“ i informišemo se o tome ko je osoba sa kojom ćemo voditi razgovor. U slučaju da nam je tema razgovora unapred predočena, pripremićemo i eventualna pitanja u vezi informacija koje nas zanimaju, a ukoliko znamo da će sagovornici procenjivati naše sposobnosti i profesionalne kompetencije, potrudićemo se da ih potkrepimo činjenicama i dokažemo da zaista posedujemo neophodna znanja i iskustva.

A ko god pripada onoj „ja sam veliki tremaroš“ ekipi, zna i koliko su opuštanje i relaksacija važni delovi ovakvih rituala pripreme. Tako će nam i vreme koje izdvojimo za opuštanje omogućiti da skrenemo misli sa situacija koje izazivaju reakciju stresa. Osim što će nam smanjiti nervozu, temeljna priprema pružiće nam neophodan osećaj sigurnosti – a kada znamo da smo potpuno sigurni u sebe, i naš govor tela biće nam saveznik u komunikaciji sa okolinom.

Poslednja izmena dana 12. marta 2017. u 02:06


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »