Polako ali sigurno, naša svkodnevnica se pretvara u film smešten u budućnost. Možda ne vozimo zaista leteće automobile, ali virtuelna realnost je stigla skoro kao što su nam objasnili Sandra Bulok i Silvester Stalone. Ne mogu ni da zaobiđem heroje detinjstva (u slučaju da vam se detinjstvo događalo devedesetih) – Moćne rendžere i javljanje na ručni sat svom savetniku mudracu Zordonu, plavoj glavi koja živi u ogromnoj cevi.

Dobro, teško da je iko ko čita ovaj tekst prešao sa tradicionalnog vođenja ljubavi na virtuelni, ali je naša saradnja i međusobna zavisnost sa tehnologijom prava i veoma opipljiva. Moj telefon je produžetak mog mozga skoro uvek – kad mi treba pravac, prevod, kontakt, savet, informacija, kada želim da zabeležim trenutak. On je moj savetnik i u njemu žive svi moji prijatelji kada sam daleko od njih. On je moj prijatelj.

Osim što smo odavno prestali da pamtimo telefonske brojeve, isto tako smo prestali i da se bakćemo sa pamćenjem bio čega ili zaustavljanjem stranca na ulici, koji možda može da nam objasni gde se nalazi ta ulica (a i malo te je blam što ne znaš gde se nalazi, bolje da pitaš telefon).U suštini, istina je da će nas sačuvati od lutanja, grešaka i beskrajnog čekanja na ispravan odgovor. Ali ponekad je lepo lutati.

Stvar je u tome da nam tehnologija čini gnezdo još udobnijim i tera nas da se dublje zavalimo u svoje fotelje. I to je ono što je čini tako adiktivnom.

„Ugodnost je majka svake zavisnosti.“

kaže doktor Dejvid Grinfild, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Konektikatu, i dodaje: 

„Stvar je u tome da iza svakog kompulsivnog proveravanja notifikacija na vašem smartfonu stoji radoznalost – vi ne znate šta se tačno krije iza nje i to je ono što provocira mozak da uporno nastavlja sa proveravanjem. Smartfon je najmanja slot mašina na svetu.“

Do doktora Grinfilda sam došla pokušavajući da pronađem psihološke korene ljudske potrebe da nekoliko desetina puta na dan proveravaju svoj telefon, čak i bez prethodne zvonjave ili vibracije. Ispostavlja se da je to to – na telefon se „navlačimo“ na isti način kao na kocku ili slatkiše, sa nadom da nam tehnologija ipak daleko manje škodi. Probajte, ipak, da lupite recku svaki put kada posegnete za telefonom bez namere da nekog kontaktirate. Vrlo je verovatno da će papir biti pun na kraju dana. Toga smo svi svesni tako da ćemo ovaj segment zaobići, a iza njega se kriju mnogo veći neželjeni efekti – otuđenje i ubijanje kreativnosti.

 

Opšta mržnja prema GSP-u mi nikad nije bila sasvim jasna. Za mene je to vreme, koje je u školsko i studentsko doba iziskivalo dva sata svakog dana – bilo tampon zona koja se ne važi. Ne mogu mnogo da biram – ali iako ne radm ništa, ipak se krećem. To ništa ima cilj da me dovede negde. A iznad svega, to ništa mi daje slobodu da se izgubim u mislima, da odlutam, da se pitam, da shvatim i da primetim. Mnoge sulude ideje su mi pale na pamet u 59-ki. A mnoge su i postale stvarnost. Kada sam shvatila da mi je telefon oduzeo ovu dragocenu moć, počela sam da gasim internet kada izlazim iz kuće. Kada mi zaista i upali, magija se događa. Gomilu ovih tekstova sam napisala baš na telefonu, baš u autobusu ili kolima.

Kada sam  počela da pretražujem ovu tematiku, naišla sam na neverovatnu ironiju ponude „Wi-fi detox programa“, koji vam nude i svakodnevno slanje uputstva na mejl koja treba da vas podrže u suzdržavanju od tehnologije. Nešto kao „čokolada za mršavljenje“. Ja nisam ekspert, ali sam pokušala da nađem način da se vratim u „zemlju pre vremena“ kako bih svoj dan potrošila na pametnije stvari od pametnog telefona. Ako imate još neku tehniku, javite.

  1. Razdvajanje. Zaista, fizičko razdvajanje. Ako držim telefon u rancu a ne u džepu, na stolu u dnevnoj sobi a ne pored kreveta, a kada radim čak i u kupatilu, neće mi svakog časa pasti na pamet „da vidim šta ima“. Ostavljanje telefona u torbi kada sedim s nekim na kafi se podrazumeva. Daleko od prstiju, daleko od srca.
  1. Brisanje aplikacija. Obrisala sam sve što me zamara a ne služi mi previše, počevši sa Facebook-om. Možda ovo zvuči drastično nekome ko zaista može da se osloni na karakter (ali ne verujem da ih je mnogo). Ako nekome trebam, pozvaće me.
  1. Zamena kvaliteta. Najčešći razlog za prevrtanje po telefonu je čista dosada. Ništa drugo. Tehnologija nam je pružila i mogućnost da nam nikada ne bude dosadno – zabava je klik odavde. Kad već uhvatim sebe da držim telefon u ruci a ne znam ni zašto, pokušam da saznam ili uradim nešto lepo s tim – pošaljem poruku prijatelju koji mi nedostaje, javim se dedi da ga pitam šta radi, guglam „najdublje mesto na planeti“ jer sam se uvek pitala a nikad se nisam potrudila da otkrijem.
  1. Namerno zaboravljanje telefon kod kuće. S vremena na vreme. To je moja tajna zbog koje me prijatelji mrze, s vremena na vreme.

Mada wi-fi detoks zvuči vrlo primamljivo, on može da radi na nekoliko dana. Ako radite, ako živite u gradu, nikada je ne možete sasvim izbeći. A možda i ne želite. Zato je najbolja investicija građenje navika koje će nas učiniti jačim od zavisnosti od tehnologije i zameniti je simbiozom, u svoju korist.

Foto: JD Hancock

Poslednja izmena dana 29. decembra 2016. u 22:56


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.