Par puta u poslovnom životu sam bio u prilici da nemam novca za isplatu ljudi. Verujte mi na reč – to je veoma loš osećaj. Zbog 1001 razloga, kašnjenja plaćanja klijenata, problema sa državom u vidu taksi, prevazilaženja raspoloživih resursa zarad dobijanja novog posla (prekovremeni rad više nego što je zdravo)… sve u svemu nekada loša poslovna odluka odvede vlasnika/direktora na pogrešnu stranu. Većini vlasnika u toj situaciji nije svejedno kako ljudi koji rade za njih, su plaćeni za svoj rad i oni omogućavaju kompaniji da stvori dodatnu vrednost koju je neko spreman da plati.

Da, ljudi čine vrednost kompanije, pravi broj njih, organizovani na određeni način, sa ciljem stvaranja kapitala ili profita. Verovatno je, da ista grupa ljudi na drugom mestu sa drugačijim menadžmentom ne bi uspela da organizuje slikarsku koloniju ali i dalje – za firmu su ljudi važni.

Zaposleni su veoma bitni, tako što u znoju svog rada obezbeđuju sebi za život (i verovatno obezbeđuju svoje porodice). Pravi vlasnisi ili direktori to znaju i vode svoje ljude na najbolji mogući način – koristeći razne tehnike upravljanja, tim bildinga, motivacije, poslovanja… Sjajna teorija, koja ima ograničenu praksu.

Da je sve tako jednostavno kao što je napisano, ne bi postojale firme koje propadaju, odlaze u stečaj… Ljudi nisu savršeni i umeju da na različite (i često na pogrešne načine) shvate određene metodologije i koncepte. Onda kada se to desi, firma propada. Svedoci smo da je sve moguće i da će se i dalje dešavati. Kao i uvek, bitno je ne posustati.

Najbitnija stvar, onda kada te “posao krene”, i kada dođe prvi ozbiljan problem tj onda kada se nađeš u kanalu ili rupi, prva stvar koju moraš da uradiš je da – prestaneš da kopaš. Mnogi vlasnici ili direktori, i dalje kopaju. Kopaju i kopaju, nadajući se da će se sa novom nedeljom, naplatom nekih zaostalih dugova, kompenzacijom, sivim tokom novca – izvući.

Takvim stavom ulaze u sve veće probleme, do tačke kada više nije bitno. Kraj je neminovan i samo je pitanje kada će stići. Do tada je samo bitno obezbediti sebe i ljude oko sebe finansijski i što legalnije. Verovatno ste svesni ovakvih ljudi iz priča ljudi koje poznajete.

Verovatno ste i svesni kompanija koje imaju radnike i koje ne plaćaju mesecima ili godina.

Onda kada vlasnik ili direktor ne isplaćuje plate tako dugo a zaposleni su i dalje tamo – da li znate na šta ih to svodi?

Na devojke svodnika.

Svakako da zaposleni nisu krivi što je sve otišlo dođavola i što je direktor/vlasnika takav kakav jeste. Ne napuštaju svoj posao kako ga zaista vole i ne znaju gde bi mogli da rade. Ne vide da postoji neki drugi put, i veruju da će sutra/sledeće nedelje/meseca biti bolje. Veruju da će se nešto promeniti. Ne odlaze zato što imaju kredit/ratu za stan/kola i ne smeju da napuste posao, ili zato što imaju toliko godina da se plaše da neće moći da pronađu adekvatnu zamenu.

I sigurno da činjenica da ih vlasnik nije plaćao toliko dugo, potresa i samog vlasnika na svaki mogući način, kako postoji empatija između zaposlenih i njega, ali on/ona ne zna kako da vam to objasni ili da se reorganizuje.

Zaposleni postaju žrtva neodgovornog direktora ili vlasnika, koje šikanira, ne pruža pažnju, na kraju dana – ne planira da ih isplati novcem fizičke i mentalne sposobnosti koje su uložili u svakodnevni rad – zarad isporuke konačnog proizvoda rada koju klijenti plaćaju.

Odgovornost vlasnika/direktora je da proda/naplate konačan proizvod rada svojih zaposlenih kako bi pokrio troškove i napravio profit, žonglirajući sa 1000 parametara koji utiči na poslovanje. Taj posao mora da radi kako treba da bi svi u organizaciji koja isporučuje bili zadovoljni.

Onda kada zaposleni stvaraju milion izgovora u glavi kako bi opravdali postupke direktora, menadžera, nadređenog i čekali sledeći mesec ili prvi – nedobijajući svoju ugovorenu naknadu… Postaju žrtva svodnika.

Kako vlasnik da ne postane svodnik?

Za početak vlasnik mora da odraste i prihvati odgovornost za svoje postupke. Na prvi znak opasnosti ili krize mora da stvori plan rešavanja problema ili da angažuje profesionalce. Sledeći korak je da izađe pred zaposlene i iznese problem, predloži rešenje koje može da uključuje neke nepopularne momente (čitaj o svetim kravama) i odgovorno se ponaša prema svojim zaposlenima.

Posle takvog iskrenog izlaska ispred radnika, sa jasnom vizijom, problemom i ciljem koji treba da se reši, postajete general koji ima ozbiljnu mašineriju iza sebe koja može da uradi sve. Naravno, neki ljudi će otići kako ne žele da pruzmu rizik – koji realno nije njihov. Ali će mnogi ostati kako znaju šta predstoji i žele da se bore.

Svakako, ako autistično ne obraćate pažnju na svoje zaposlene, ne želite da komunicirate,  rešavate probleme na sopstveni “način” pritom žrtvujući zaposlene, ne brinete za njihovo stanje – već ih tretirate kao prostu neophodnost, gde pokazujete privrženost pojedincima dok ostale šikanirate – onda ste svodnik.

Poslednja izmena dana 14. februara 2016. u 16:27


Ivan Rečević

Menadžer i operativac marketing tehnologija (marketing technologist), vodi konsultantsku kuću Gaia Consulting od 2007.godine. Do kraja 2015-te vodio je sektor analitike i bio jedan od vlasnika digitalne marketing agencije Huge Media. Sa više od dve decenije iskustva u IT industriji,…… Saznaj više »