Pre nego što sam završila škole i počela da radim, mislila sam da je davanje otkaza kao u filmovima – grandiozan trenutak kada teatralno izgovaraš svom užasnom šefu: „Odlazim.“ Okrećeš se i laganim hodom odšetavaš u samopoštovanje i bolje sutra. Možda još bolje – oprobaš se kao Kevin Spejsi u filmu „Američka lepota“ i prebaciš stvari na potpuno novi nivo.

Takođe – mislila sam da je jedini razlog davanja otkaza grozan posao ili grozan šef.

U stvarnosti, kao što su verovatno mnogi od vas doživeli, davanje otkaza ume da bude teško skoro kao raskidanje emotivne veze. Kolege mogu da nam budu kao porodica, šef car, posao unosan, plata potaman, ali bolja prilika spažena iza ugla. Šta treba da uradimo da ovaj trenutak učinimo manje neprijatnim od „misim da treba da raskinemo“?

Srećni životi i srećne karijere su uslovljeni fer krajevima, odnosno razrešenim i čistim odnosima. Zato hajde da uzmemo u obzir scenario u kom vam se posao koji radite više ne sviđa, iz ma kog razloga. Kako živimo u zemlji sa vrtoglavim procentom nezaposlenosti i prilično nestabilnom ekonomijom, okolina će vas u najvećem broju slučajeva osuditi kada joj saopštite svoje namere. Opšta mesta su „Ćuti bre i radi, stiže ti plata svakog meseca“, „Jel znaš ti koliko je teško naći posao“, „Ti nikad nećeš biti zadovoljan“, „Jel znaš ti da tvoja tetka radi za 25 hiljada pa se ne buni“, u najboljem slučaju „Pa čekaj jel si našao nešto drugo?“ Teško je napustiti sigurnu luku i okruženje u kom smo se opustili. Ko zna šta čeka iza ograde?

„Nije u vama probem, u meni je“

Kada budete aplicirali za sledeći posao, poslodavac neće želeti da čuje da ste prošli posao napustili jer ste bili nezadovoljni. Želeće da čuje da li ste svoje nezadovoljstvo iskomunicirali kolegama i nadređenima. Nasuprot primarnim instiktima koji nam govore da izražavanje nezadovoljstva prouzrokuje dalje neprijatnosti (ne daj bože otkaz), iskren razgovor može samo da vas odvede u dobrom pravcu. Ili će se nešto promeniti u smeru u kom ste želeli, ili ćete naići na zid – i dobiti čvrst temelj da na njemu gradite svoju odluku o napuštanju tog radnog mesta. U obrnutom slučaju, vaša veza sa nadređenim će se učvrstiti i steći ćete međusobno poverenje i zainteresovanost. Pošto ovo zahteva otvaranje i iskrenost, često biramo da idemo prečicom i ne saopštimo pravi razlog zbog kog odlazimo (opet, ustaljena metoda raskida – „Nije u vama problem, u meni je“).  

Jednom sam se našla u situaciji gde sam radila mnogo, posao me nije ispunjavao a svaki fidbek se završavao rečenicom „naravno, u pravu si, promenićemo to“ – koja se nikad nije obistinila. Međutim, odnosi su bili prilično ortački i to mi je vezalo ruke. Jednog ponedeljka došla sam na posao rešena da dam otkaz. Nikako nisam mogla da uđem u direktorsku kancelariju. Na kraju sam bila pozvana tamo, gde me je čekala vest: „Ideš na konferenciju sledeće nedelje da predstavljaš firmu.“ Na istoj je trebalo upoznati potencijalne buduće klijente, što mi je poslužilo kao slamka za spas.

„Misim da to nije dobra ideja. Htela sam da razgovaramo…bilo bi bezveze da vezuju firmu za mene, a ja ne nameravam da ostajem još dugo…htela sam ovo drugačije da ti saopštim…Ali mislim da je vreme da napustim firmu.“

„Dobro…čekaj…šta se desilo? Ima li nekog konkretnog razloga?“

I onda čujem sebe kako izgovaram: „Želim da postanem slikar.“

Ovo je jedan veoma nepoučan scenario. Razume se, kasnije sam se izjasnila (ali nikada do kraja) i – nikada nisam postala slikar. Naknadno sam od svojih „naslednika“ čula iste žalbe koje sam i sama imala. Da je svako od nas bio potpuno iskren, to je moglo da ima za posledicu veći kvalitet radnog mesta, ali i poslovanja čitave firme. Da ni ne pomišljamo na to da li se moj šef zapitao šta je sa mnom.

U blažoj verziji događaja, umesto „slikara“ upotrebićemo „vreme je da probam nešto drugo“ ili slično objašnjenje. Ako do toga dođe, pre isprobajte „više nisam zadovoljan/ispunjen ovde“. Treniraćete sopstvenu hrabrost, a poslodavcu dati uvek potreban fidbek.

U slučaju da nemate konkretan nedostatak na koji biste ukazali već se, jednostavno, pojavila bolja prilika, još je manje razloga za pravdanja i dodatna objašnjenja. Jer ne postoji ništa što bismo radije sakrili. Svako od nas stremi nekoj vrsti napretka, te je dovoljno obrnuti situaciju i postaviti se na mesto poslodavca koga napušta voljeni zaposleni – pretrpećete određeni gubitak, ali vas savest podseća da mu želite srećan i kvalitetan život. A ako nije tako, to je znak da ne radite u zdravom okruženju – što je razlog više da nastavite dalje. Kao što je neko pametan jednom rekao – „Ne postoji stajanje u mestu. Dugo stajanje je isto što i nazadovanje.“

Poslednja izmena dana 14. februara 2018. u 21:10


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.