Prema podacima istraživačkog tima kompanije Google, do sredine 2010. godine u svetu je postojalo preko 110 miliona web sajtova. Po sistemu „sve što ti treba možeš naći na internetu“, danas je ta brojka neuporedivo veća. Za razliku od današnje cifre koja prelazi stotine miliona web stranica, 6. avgusta 1991. godine postojala je samo jedna, od koje je sve i počelo.

Nju je napravio Tim Berners-Li, IT stručnjak koji je u to vreme radio pri Evropskom savetu za nuklearna istraživanja – CERN-u, a danas je član savetodavnog odbora čuvenog MIT – Masačusetskog tehnološkog univerziteta i direktor World Wide Web konzorcijuma (W3C), organizacije koja za cilj ima konstantno unapređivanje tehničkih standarda na internetu.

Iako ovaj sajt već odavno nije u funkciji, njegova svrha bila je da upozna korisnike sa načinom na koji funkcioniše World Wide Web, sistem koji je takođe osmislio Berners-Li. Stranica je praktično pružala informacije o tome kako korisnici mogu sami da podese web server, kreiraju stranice i pretražuju internet.

A da bi se tako nešto uopšte moglo učiniti, Berners-Li je kreirao i internet pretraživač, jednostavnog naziva WorldWideWeb. Ovaj naziv osmišljen je kako bi se istakla najvažnija karakteristika pretraživača – mogućnost da se, sistemom linkovanja, sadržaji na njemu međusobno povezuju.

Osim što je nudio mogućnost prikazivanja i „skidanja“ sadržaja sa interneta poput slika, animacija ili filmova, korisnici WorldWideWeb-a su mogli da uređuju web stranice u cilju deljenja najrazličitijih informacija i povezivanja sa drugim korisnicima na internetu.

Ipak, u to vreme ovaj pretraživač mogao je da se pokrene samo na NeXT Step operativnom sistemu na kome je i razvijen, a koji je dolazio uz NeXT računare. Njih je proizvodila istoimena firma koju je 1985. godine osnovao Stiv Džobs, da bi je kasnije pripojio kompaniji Apple. Zbog visokih cena NeXT sistema, veoma mali broj ljudi je zapravo mogao da koristi WorldWideWeb. Iz tog razloga, Berners-Li je kreirao novu verziju pretraživača koja je funkcionisala na isti način kao i prethodna, s tim da je mogla da se pokrene na bilo kom računaru, odnosno operativnom sistemu.

Jedna od karakteristika WorldWideWeb-a bila je ta što su (kao i na web stranici), osim pretraživanja, informacije na njemu mogle i da se dodaju i menjaju – što je značilo da je funkcionisao po sličnom principu po kome danas funkcioniše Wikipedia.

Pored prve web stranice i pretraživača, Berners-Li je osmislio i prvi web server koji je nazvao CERN HTTPd, pri čemu je „HTTPd“ bila skraćenica za termin „Hypertext Transfer Protocol daemon“. Najjednostavnije rečeno, server je funkcionisao tako što je program koji je aktivan u pozadini računarskog sistema (daemon), najpre registrovao pokretanje određene web stranice, a zatim „odgovarao“ njenim prikazivanjem u pretraživaču.

Trenutak kada globalna mreža postaje dostupna svima

Iako je zaživeo tek početkom ’90-tih, Tim Berners-Li je predlog ovakvog sistema prvi put predstavio 1980. godine. Budući da u to vreme niko nije prepoznao potencijal njegove ideje, desetak godina kasnije odlučio je da predstavi detaljniju verziju WorldWideWeba, koja je 1990. godine napokon prihvaćena. Berners-Li je u ovoj novoj verziji objasnio funkcionisanje web sistema po principu Hypertext-a, odnosno mogućnosti međusobnog linkovanja sadržaja koji se prikazuju u pretraživaču.

U prvobitnoj verziji obrazloženja svoje ideje, Berners-Li je predvideo da svaka web stranica može da se dopunjava i menja od strane korisnika, čime bi autor web stranice praktično mogao da bude svako ko je koristi. Pomenuti predlog bio je jedinstven jer je upravo linkovanje putem hypertexta drastično olakšalo kreiranje web servera i pretraživača od strane korisnika. Ovakva platforma otvorenog tipa pružala je mogućnost njenim korisnicima da sami osmišljavaju sadržaje na internetu, bez plaćanja bilo kakve naknade za njeno korišćenje.

Uporedo sa razvijanjem WorldWideWeb sistema, Berners-Li je objasnio i pojedine oznake koje su sastavni deo naziva određene web adrese. Neke od njih upotrebljavaju se i danas – poput, recimo, dve kose crte ( // ) i hashtag simbola ( # ) koji se pojavljuju u url-u.

Ono što je zanimljivo jeste da dve kose crte u principu nemaju nikakvu svrhu. Berners-Li ih je uvrstio prilikom kreiranja web stranica jer mu se to učinilo kao dobra ideja. Njihova upotreba mu je, zapravo, u određenom smislu olakšavala međusobno linkovanje pojedinih stranica. Pomoću dve kose crte, Berners-Li je odvajao deo naziva web adrese za koji je neophodno da ga server raspoznaje, od ostatka url-a koji je kreirao tokom procesa linkovanja ka određenoj stranici na sajtu.

S druge strane, upotrebom hashtag, odnosno „#“ simbola, Berners-Li je odvajao glavni deo naziva sajta od dela koji prikazuje na kojoj stranici se posetilac trenutno nalazi. Sličnom logikom vodio se, recimo, i Rej Tomlinson, čovek koji je zaslužan za nastanak e-maila. U strukturu e-mail adrese Tomlinson je umetnuo takozvani „manki“ simbol („@“), i na taj način razdvojio jedinstveni naziv adrese svakog korisnika od domena na kojoj se ona nalazi.

Poslednja izmena dana 12. januara 2017. u 00:42


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »