Harvest Liroj Smit junior je bio običan momak iz Filadelfije koji je imao san da igra profesionalnu košarku. Dok je još bio mali, porodica se preselila u Severnu Karolinu, u gradić Vilmington. Već kao tinejdžer bio je krupan i snažan, sa odličnim osećajem za skok. Kada je krenuo u srednju školu, krenuo je da igra košarku, a pošto je bio jako dobar, dobio je priliku da još kao „sofmor“ izbori mesto u prvom timu koledža. Naime, kako je to veoma osetljiv period u razvoju, i u tih nekoliko godina se telo razvija, većina koledža je imala tim za mlađe igrače i prvi tim, mahom sastavljen od igrača poslednje i pretposlednje godine.

Liroj je imao šansu, ali mu je konkurencija bio jedan veoma talentovani vršnjak. Sa svojih 201 cm, Smit je bio dominantan fizički, ali i 20 cm niži momak imao je šta da pokaže. Trener Klifton „Pop“ Hering je pred sobom imao jako težak zadatak. Verujući da ima već korektnu bekovsku liniju, ali da mu fale visoki igrači, šansu je dobio Liroj. Decenijama kasnije, „Pop“ je rekao da smatra da je to bila ispravna odluka, i da je na taj način, drugi igrač dobio šansu da napreduje i mnogo više igra. Uostalom, naredne godine, uvrstio ga je u tim. A bio je dobar trener, iako jako mlad. Bio je i dobar košarkaš, ali nedovoljno dobar da napravi karijeru. Pa ipak, znao je da pobedi svoje igrače u raznim igrama na treningu, kao i da veže više desetina pogođenih šuteva…

Ali, zašto bi se iko sećao decenijama kasnije, takve priče, i tog detalja?

Drugi momak, tada sa svojih petnaest godina i 175cm, bio je Majkl Džordan. Iako su mišljenja oko takvih pitanja uvek podeljena, mnogi smatraju da je, „njegovo leteće visočanstvo“ Majkl, najbolji košarkaš svih vremena. Sa petnaest godina, bio je prekobrojan u koledž timu. Dobro, ne baš prekobrojan, ali trener je smatrao da nije dovoljno dobar za prvi tim, već da treba da ide na kaljenje.

Džordan mu to nikada nije zaboravio. Naprotiv, koristio je svaku priliku da javno pokaže koliko je glupa i pogrešna odluka to bila. Do toga, da je 2009. godine, kada je priman u Kuću slavnih, ispričao ponovo svoju verziju priče, lišenu nekih važnih detalja. Jedan od njih je i to da je Trener „Pop“ tu godinu koju je Majkl proveo u mladom timu, dolazio u šest ujutru da mu otključa salu i vežba sa njim, neretko ga vozeći ili mu davajući svoj automobil, što su potvrdili brojni savremenici.

Naš heroj Liroj je igrao dobru košarku, a kada mu se pridružio i Majkl, bili su veoma kvalitetna ekipa. Pobeđivali su i smešila im se lepa karijera. Majkl je otišao na univerzitet Severna Karolina kod trenera Dina Smita, verovatno najvećeg trenera u američkoj univerzitetskoj košarci, a Liroj je dobio sportsku stipendiju na univerzitetu u Šarlotu, gde je stekao diplomu iz psihologije. Četiri godine je igrao odličnu košarku, čak je jedne godine bio najbolji skakač cele konferencije… Za to vreme, Majkl je postao prvak države sa Severnom Karolinom, i najavio odlazak u NBA na velika vrata.

Pošto nije dobio poziv na draft, a želeo je da igra košarku, Smit je pokušao da pronađe angažman negde drugo. U to vreme, odlazak iz Amerike najčešće je značio i kraj NBA nada, ali je postojala šansa da igrač tokom godine igra negde drugo, a da na leto ode u neki od nižerazrednih američkih klubova i nametne se. Liroj je otišao u London, i pokušao da igra profesionalno u Engleskoj. To nije bio ozbiljan izazov (pričamo o 1985. godini) i bio je dominantan. Naredne godine, pokušao je u Nemačkoj, sa ciljem da se spremi i naredno leto još jednom pokuša da se domogne NBA. Otišao je da igra letnju ligu u Americi, ali nije bilo šanse. Vratio se u Evropu, odigrao sezonu u Francuskoj, a nakon toga još dve u Japanu. Igrao je i u Argentini. Iako je predvodio timove i lige u kojima je igrao u poenima, skokovima i blokadama, to nije prosto bilo to… Okončao je košarkašku karijeru, i posvetio se poslu trgovca sportskom opremom. Kasnije je ušao u posao sa medijima, i prilično je uspešan u tome. Kažu da je oduvek bio pozitivan i veseo momak i šaljivdžija.

Vratimo se na njegovog nešto uspešnijeg saigrača. Tokom čitave karijere Džordan je imao instinkt ubice i nezadrživu želju da uvek i u svemu bude najbolji. Nije tolerisao ništa manje od toga. Kada je došao u NBA, u ekipu Čikaga, bio je spreman za sve, ali njegova ekipa prosto nije mogla da ga prati. Bio je najbolji igrač i strelac lige, ali prošlo je dosta godina, dok sve nije leglo, i dok Majkl nije osvojio prvu titulu. A onda ih je osvojio još pet. Dva puta se povlačio i vraćao, pravio pauze i seckao karijeru. Pa ipak, uprkos svemu, po mnogim kriterijumima je neprikosnoven.

Pre nekoliko godina povela se priča da bi se mogao vratiti na nekoliko utakmica u svojoj pedesetoj godini. To je zvučalo blesavo, ali ne i nemoguće za i njega. Igrača koji nikada ni od koga nije želeo da izgubi, po cenu svega. Igrača koji je svaki poraz pamtio i pokušavao da vrati i „naplati sa kamatom“.

Iako je sigurno pomerio košarku nekoliko stepenika više, i iako je zahvaljujući njemu, gotovo svako sa kim je i protiv koga je igrao, postajao bolji, Majkl verovatno nije osoba sa kojom želite da popijete kafu i družite se. Vrlo verovatno će i u tome pokušati, i verovatno i uspeti, da bude bolji od vas. I nije isključeno da vam to natrlja na nos. Kada svaki drugi dan igrate utakmicu dvadeset godina, i želiš da pobediš svaku, moraš pronaći motivaciju u nečemu. A mržnja i bes su prilično kalorično gorivo.

U tom govoru sa ceremonije ulaska u Kuću slavnih, Majkl između ostalog kaže i:

… A onda je tu i Liroj Smit. Svi vi mislite da je ta priča mit. Liroj Smit je momak zbog koga za mene nije imalo mesta u koledž timu, i on je ovde sa nama. I dalje je isti onaj dvometraš, nije veći, njegova igra je verovatno i dalje ista. On je počeo ovaj proces, kada je upao u tim, a ja nisam. I želeo sam da dokažem ne samo njemu, ne samo sebi, nego i treneru koji je izabrao njega ispred mene. Želeo sam da učinim sve da razume koliko je veliku grešku napravio.

Kada su ga jednom prilikom pitali, zašto je onda taj isti trener naredne godine toliko vremena provodio pokušavajući da mu pomogne, Majkl je rekao – znao je da je pogrešio, imao je potrebu da to ispravi, ali to meni nije važno. Džordan je inače, tokom cele karijere često koristio ime Liroj Smit kada bi se čekirao u hotelima na gostovanjima. Liroj je to znao, pa su se par puta i čuli, tako što bi zvao hotel i tražio da ga povežu sa sobom sa njegovim imenom.

Trener „Pop“ imao je karijeru koja obećava, koja se završila prerano. Nije je uništilo to što je „ostavio ispod crte“ najboljeg ikada, uništila ju je nasledna paranoidna šizofrenija koja je u tridesetim godinama preuzela kontrolu nad njegovim životom. Živi u siromaštvu, gotovo kao beskućnik, a o njemu, povremeno vodi računa nećaka. U nekoliko navrata u javnosti je pokretana inicijativa da se pomogne, prvenstveno okrenuta ka Džordanu, ali ju je on uvek ignorisao.

Te 2009. kada je je bilo izvesno da će Majkl ući u kuću slavnih, Nike je osmislio kampanju o Liroju Smitu. Donekle simpatičnu, humorističnu, ali verovatno preteranu kampanju o momku koji je „najveći motivator“ u istoriji sporta. Liroja je igrao brat Edi Marfija – Čarli. Pravi Liroj je podržao priču, i verovatno dobio dosta novca za to. Dobio je i patike sa svojim imenom, što nikada ni jednom košarkašu koji nije bio u NBA, nije pošlo za rukom.

O Majklu i svemu govori sve najlepše, a po iskrenom osmehu, deluje kao da tako i misli… Kaže da su Majkl i on drugari, i kada ga pitaju da li je zadovoljan životom, kaže da je veoma srećan, i da mu je ponekad samo žao što nije dobio šansu da makar maše peškirom sa klube na NBA utakmici kao rezerva. Dobri momak Liroj.

Majkl neće biti zapamćen kao dobar momak. Pamtićemo ga kao najboljeg igrača koji je ikada igrao košarku. To je bio njegov cilj i njegov prioritet, i bio je spreman na sve za taj cilj. Takvi ljudi nisu uvek naročito prijatni i dragi. Često su drski, nervozni i neprijatni.

Stiv Džobs je promenio animaciju, muziku, mobilnu telefoniju i računare, i sigurno nije bio ni najbolji prijatelj na svetu, ni najbolji otac. Zapravo, često je bio gad, i kreten. Ali je uspevao da izvuče najbolje iz ljudi i omogući im da urade neverovatne stvari, stvari za koje nisu verovali da su sposobni. Voznijak je bio dobri momak, genijalni naučnik, koji bi ostao štreber iz laboratorije da nije bilo Džobsa. Onog istog Džobsa koji ga je prevario i koji često nije poštovao njegovo mišljenje.

Nisu svi takvi, i nije svaka priča takva, ali često stvari iznad površine vode izgledaju mnogo drugačije od cele slike.

Foto: © Nike, Inc.

Poslednja izmena dana 18. maja 2016. u 20:25


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »