Kultni film Frenka Kapre “It’s a wonderful life“ koji je još 1946. godine ispričao sagu o biznismenu Džordžu Bejliju dobrim delom je istinita priča. Lik Bejlija koga u filmu igra legendarni Džejms Stjuart u mnogome je inspirisan životom Amadea Đaninija. Upravo ovaj italijanski imigrant je početkom dvadesetog veka u Americi osnovao jednu od najznačajnijih banki. U svetu biznisa i ekonomije ostao je upamćen kao čovek koji je kredite i bankovna investiranja omogućio i prosečnim ljudima iz radničke klase.

Sa samo četrnaest godina Amadeo Peter Đanini je napustio školu i sa očuhom Lorencom Skatenom radio u poljoprivrednoj proizvodnji kao trgovački posrednik. Do tridesete godine stekao je solidan kapital. Neretko je razmišljao da se kao jako mlad penzioniše. Međutim, sa trideset i dve godine došao je na novu ideju. Priključivanje jednoj maloj banci u Kaliforniji koja je nosila ime Columbus Savings & Loan Society činilo mu se kao dobro rešenje. Radeći za ovu banku, Đanini je shvatio da niko u Americi ne odobrava kredite ljudima iz radničkih porodica. Upravo je radnička klasa bila okosnica američkog društva na početku dvadesetog veka. Krediti su davani isključivo bogatašima koji su radili na sopstvenim velikim projektima. Amadeo Đanini je bez uspeha pokušavao da nadređenima u svojoj kompaniji stavi do znanja činjenicu da kredite treba davati i “običnom narodu“ kako ih je on nazivao. Uprkos njegovim savetima i molbama, “Columbus“ banka nije imala sluha ili jednostavno nije želela da rizikuje. Razočaran, ali ne i obeshrabren, on je sa početnim kapitalom od oko 150 000 dolara 1904. godine pokrenuo sopstvenu banku. Osnovni cilj bio mu je da omogući pozajmice ljudima koji su činili većinu stanovništva. Pab prekoputa njegove već bivše firme bio je adekvatno mesto da se nova banka useli. Italijansko poreklo osnivača je bilo presudno da nova banka dobije ime. Novoosnovana “Bank of Italy“ je angažovala bivšeg barmena kao asistenta i Đanini je počeo sa radom. Ovo je ujedno bila i prva banka koja je o svojim klijentima sudila po karakteru, a ne po kapitalu. Đanini je, naime, kredite davao onim ljudima koje je ocenio kao poštene i uopšte mu nije bilo važno kakvo je njihovo novčano stanje. Ovakva politika ubrzo je privukla mnoge klijente, pa je banka do početka dvadesetih godina postala jedna od tri najveće i najperspektivnije banke u Americi. Konkurenciji i dalje nije bilo jasno kako je Amadeo uspevao u svojoj misiji. Presudni momenat, po mnogima, bio je događaj iz 1906. godine. Razorni zemljotres pogodio je San Francisko, i gotovo osamdeset posto grada bilo je ruinirano. Amadeo Đanini je lično ušetao u ruševine banke i uspeo da spasi gotovo sve do poslednje pare. Zahvaljujući đubretarskom kamionu Đobate Cepoline, Đanini je novac kamufliran gomilom smeća prebacio na sigurno mesto. Kao povratnu uslugu zaposlio je Cepolininog sina. Strah od novog udara zemljotresa još se osećao, a domišljati Đanini je sa parama otišao do obale gde je improvizovao banku. Uz pomoć dva bureta i daske napravio je pult na kom su se delili krediti za obnovu kuća stradalih u zemljotresu. Ostale banke u San Francisku još uvek nisu ni napravile uvid u štetu, a Đanini je uveliko krenuo sa radom. Mnoge stvari bile su izgubljene nakon zemljotresa. Pečati, papiri za zaključivanje ugovora, dokumentacija… Sve se nalazilo u ruševinama nekadašnje banke. Amadeo Đanini je, u trenucima kada se i sam našao u postapokaliptičnom užasu, zaključio da presudnu ulogu ima jedna osobina. Čovečnost. Data reč i jedan potpis bili su dovoljni da Đanini ljudima da pozajmicu. Neki su ga osuđivali i govorili mu da je naivan i da će ga narod izigrati. Ipak, svaki kredit je nakon restauracija kuća i saniranja štete uredno vraćen. Među prosečnim ljudima bilo je po svemu sudeći najviše onih časnih. San Francisko je zahvaljujući njima veoma brzo obnovljen. Amadeo Đanini nikada u budućnosti svoj humani gest nije zloupotrebio.

Osim velike zasluge za obnovu grada posle zemljotresa, Đaniniju se pripisuju i pojedini uspesi Diznija, Holivuda, kompanije HP i mnogih drugih. Jedan od impozanznih mostova “Golden gate“ izgrađen je takođe uz pomoć para iz Đaninijeve banke. “Bank of Italy“ je nešto kasnije preimenovana u “Bank of America“. Iako je mogao da bude jedan od najbogatijih ljudi u svetu, ovaj preduzetnik je umro sa kapitalom od svega 500.000 dolara. Sav bonus koji je banka ostvarivala na svetskoj berzi Đanini je davao u humanitarne svrhe, a nekoliko miliona dolara poklonio je Kalifornijskom univerzitetu. Nikada nije želeo da svoj dobar odnos sa radničkom klasom tek tako prekine. Ljudi su ga voleli jer je on voleo njih. “Žeđ za novcem je loša stvar. Nikada nisam imao takvu nevolju.“ poručivao bi često. To je bio način da zadovoljan sa 79 godina ode sa ovog sveta. I da o njemu ostane poučna legenda pretvorena u kultni film.

Foto: Mike Mozart

Poslednja izmena dana 27. oktobra 2015. u 21:05


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »