Kada pokrećete neki posao, vi verujete u njegov uspeh, zar ne? Naravno da verujete, jer u suprotnom ne biste ulagali ni vreme, ni novac, ni energiju… Vera u to što radite je, svakako, preduslov za uspeh! Međutim, ni ta vera ne sme biti slepa. Sad će mnogi reći: ”Ali life coachevi savetuju da nipošto ne treba da razmišljamo negativno”.

Slažem se, kažu. I slažem se da ne treba. Međutim, to što ste unapred osmislili izlaz za slučaj opasnosti, ne čini vas skeptikom. Ne znači ni da ste “neverni Toma” ako ste preventivno spremili padobran ili pojas za spasavanje. Naprotiv, to samo znači da ste odgovorni. Jer, koliko god da ste detaljno isplanirali svoj projekat, uvek postoji mogućnost da neki nepredviđeni faktor upropasti celokupan vaš trud.

Upravo to se desilo britanskim naučnicima. Godinama su predano i pažljivo radili na konstruisanju svog prvog satelita. Međutim, uprkos veoma temeljnim analizama i pripremama, njihov mezimac je, već nakon dva meseca, neplanirano završio karijeru.

Zbog čega? Odgovor na ovo pitanje javnost je čekala više od pedeset godina.

Uspon i krah britanskog prvenca

Britanci su treća nacija na svetu koja je svoj satelit poslala u Zemljinu orbitu. Nakon Sovjetskog Saveza i SAD – a, 26. aprila 1962. godine i Velika Britanija se učlanila u klub svemirskih sila.

Nošen NASA-inom raketom Tor – Delta, tog dana se u visine vinuo Ariel 1, ponos Ujedinjenog Kraljevstva, poznat još i pod nazivom UK-1. Zadatak ovog satelita bio je da iz jonosfere prikuplja podatke koji bi naučnicima omogućili da analiziraju uticaj Sunčeve radijacije na ovaj deo Zemljinog vazdušnog omotača.

Tokom prva dva meseca radnog staža, Ariel 1 je svoj posao obavljao besprekorno. Međutim, naučnici su 9. jula posumnjali u njegovu preciznost. Vrednosti radijacije koje je tog dana izmerio bile su abnormalno visoke i poprilično su zbunile naučnike Njenog veličanstva. Nakon nekoliko dana, komunikacija sa satelitom je potpuno prestala i svima je bilo kristalno jasno da je došlo do fatalnog kvara. Ali zbog čega?

Dok su britanski naučnici pokušavali da odgovore na ovo pitanje, NASA se “pravila mrtva” iako je odmah znala rešenje zagonetke. Pedeset godina kasnije, poverljivi dokumenti vezani za ovaj slučaj su postali dostupni javnosti i pojasnili sve nejasnoće po ovom pitanju.

Istorijski kontekst

U to doba, hladni rat je još uveliko trajao. Nakon trogodišnjeg “primirja” u testiranju nuklearnog oružja, Sovjetski Savez je na Novoj Zemlji, ostrvu u Severnom Ledenom okeanu, detonirao nuklearnu bombu snage od 50 megatona TNT-a, ubedljivo najrazornije oružje ikada aktivirano. Kao odgovor na ovo “dostignuće”, Amerikanci su pokrenuli seriju nuklearnih proba na velikim visinama, nazvanu Program Fishbowl.

Ovim testiranjima, Amerikanci su želeli da saznaju efekte detonacije nuklearnog oružja u svemiru. I saznali su.

Faktor iznenađenja

Dok je Ariel 1 spokojno plutao orbitom i odgovorno obavljao svoj posao iznad jednog, na suprotnom kraju sveta, američka vojska se spremala da u gornju atmosferu lansira nuklearnu bombu.

Sa ostrva Džonston u Pacifiku, 9. jula 1962. godine poletela je raketa koja je na sebi nosila W49 termonuklearnu bojevu glavu snage 1.4 megatona TNT-a, nazvanu Starfish Prime.

“Morska zvezda” je eksplodirala na visini od oko 400 km i proizvela ogromnu veštačku auroru, koja se videla hiljadama kilometara unaokolo. Međutim, osim ovog vizuelnog spektakla, detonacija je prouzrokovala i druge, mnogo ozbiljnije posledice.

Elektroni iz eksplozije su dobili neverovatno ubrzanje i stvorili kratkotrajno, ali izuzetno moćno magnetno polje – elektromagnetni puls (EMP). Iako su predvideli njegovo nastajanje, naučnike je iznenadila jačina ove pojave. Ni slutili nisu da bi EMP mogao da bude dovoljno jak da omete telekomunikaciju i protok električne energije širom sveta. Štaviše, EMP je Havaje ostavio u mrklom mraku, pošto je ulične svetiljke na ovim ostrvima oduvao poput svećica na torti.

,Osim toga, eksplozija je naučnicima priredila još jedno veliko iznenađenje. Mnogi elektroni iz eksplozije, suprotno očekivanjima naučnika, nisu pali u atmosferu, već su, usled magnetnog polja naše planete, ostali da “vise” u njenoj orbiti. Na taj način su oformili novi, privremeni pojas radijacije oko Zemlje. Upravo ta radijacija je spržila solarne panele na Ariel 1 i na kraju ga koštala života, iako se u trenutku detonacije nalazio na suprotnom kraju Zemljine orbite.

Pritom, Ariel  1 nije jedina žrtva ove nuklearne probe. Stručnjaci smatraju da je još najmanje šest satelita iz Zemljine niske orbite vremenom pokleklo pod dejstvom radijacije i elektromagnetnog pulsa sa Starfish Primea.

Iako je u orbitu lansiran nakon detonacije, od njenih posledica nastradao je i Telstar 1, prvi komercijalni telekomunikacijski satelit, vlasništvo AT&T, američke telefonsko-telegrafske kompanije

Budući da su ih finansirale najbogatije države i kompanije, te da su imali bogate rezerve u svojim budžetima, ovi projekti nisu zamrli nakon ove nepredviđene nezgode. Naprotiv, nedugo posle neuspeha prvih, orbitom su “zaplovili” novi, poboljšani modeli Ariel 2 i Telstar 2, a nakon njih i čitave serije ovih satelita. Ali zamislite scenario u kome su ovi sateliti bili proizvod nekih manjih, privatnih kompanija koje su morale da ulože sve u njih, kompanija čiji vlasnici nisu želeli da “razmišljaju negativno”. Šta bi bilo sa njima?

Izreka kaže:”Ko reskira, taj profitira”. Samo… Ne uvek. Prema tome, dobro razmislite pre nego što sve “odigrate na jednu kartu”.

Poslednja izmena dana 1. marta 2018. u 00:04


Slobodan Milošević

Slobodan je rođen 1984. godine. Pravnik na papiru, lakrdijaš u duši. Trenutno radi kao copywriter i community manager. Novinarstvom se bavio pišući za Politiku i Creative Art Magazine. U slobodno vreme se bavi muzikom i lakrdijom.