„Pitam se šta bi se desilo kada bi(h)…

Po svoj prilici, ovo bi moglo biti inicijalno pitanje koje pokreće onaj tok misli iz koga s vremena na vreme nastane kakva revolucionarna ideja. Pitanje koje na najjednostavniji način opisuje samu suštinu inventivnosti.

Na primer, nekada davno, neko je mogao pomisliti:

„Pitam se šta bi se desilo kada bih isklesao ivice ovog kamenog bloka i od njega napravio krug…“

Ima, doduše, već nekoliko milenijuma otkako je točak dobio zasluženo mesto među najznačajnijim civilizacijskim otkrićima, te je pitanje ima li mnogo smisla ponovo ga izmišljati. Osim ukoliko nije u pitanju kakva poboljšana verzija – poput, recimo, guma koje se okreću u svim pravcima, a koje je po prvi put ove godine predstavio Goodyear.

U trenutku kada je sebi postavio to pitanje od koga se sve zakotrljalo, izumitelj točka se, po istoriji sudeći, nije previše zamarao svim onim uobičajenim sumnjama koje su vrlo lako mogle sabotirati celu stvar. Za razliku od njega, postoje i potpuno suprotni primeri – kada znatiželjni i kreativni pojedinci praktično uguše svoje ideje i pre no što im daju šansu da prodišu, zažive i, eventualno, promene svet kakav poznajemo. To nikako ne znači da na njihova pitanja nema konkretnih odgovora ili da su ona pogrešna. Naprotiv, nedoumice na koje nailaze su sasvim na mestu – problem je u tome što se ponekad nametnu u relativno pogrešno vreme.

Tako će se, recimo, kod mnogih u ono inicijalno pitanje uvući jedan problematičan pridev i u potpunosti mu izmeniti kontekst:

„Pitam se šta je najgore što bi se desilo kada bi(h)…“

Taj dosadni crvić sumnje neminovno će kad-tad izmileti iz podsvesnog uma. Štaviše, ne bi bilo dobro ni da ga uopšte nema; jer, kako bi se inače izvela jedna tako korisna i potrebna stvar kao što je procena rizika?

Stvar je u tome što za tog crvića sumnje tokom samog procesa inovacije ne bi trebalo da bude mesta. Dokle god ne postoji jasna definicija ideje, a zatim i dovoljna količina volje i energije za njeno ostvarenje, preliminarno proricanje najgorih mogućih scenarija verovatno je jedan od najsigurnijih načina kako u startu ugušiti dobru ideju.

To, naravno, ne znači ni da će potpuno odsustvo odmerenog promišljanja garantovano iznedriti ideju predodređenu za apsolutni uspeh. Koliko je onih kojima gotovo svakodnevno na um padaju kakve fantastične, genijalne i neverovatne ideje? I ne samo to, već ih usput zaprati i onaj osećaj vanserijskog oduševljenja zbog koga bezrezervno veruju da su njihove zamisli po svaku cenu vredne ostvarivanja… Bar jedno izvesno vreme?

Tačnije, dok to vanserijsko oduševljenje ne splasne (a sa njim i energija neophodna za konstantno unapređivanje te sjajne zamisli), ili ga zameni ushićenje povodom neke nove, još neverovatnije i genijalnije ideje.

Na žalost, teško da je za nastanak nečeg opipljivog dovoljna isključivo zavidna količina entuzijazma. Ona ipak ne može zameniti odlučnost, volju ili sposobnost da se jasno definiše na koji način bi određena ideja poboljšala nečiji život ili – zašto da ne – promenila svet. I tada će biti vrlo teško, ako ne i nemoguće, u njenu izuzetnost uveriti bilo koga drugog.

A sušta suprotnost ovome je ona vrsta skepticizma koja bilo kakav osećaj entuzijazma u potpunosti isključuje. Jer, kada nijedna od svih onih fantastičnih ideja ne dočeka da se pretvori u štogod konkretnije, možda je ipak sigurnije ostati suzdržan? Bar dok se, eventualno, ne ispostavi da je, evo, baš ova sledeća ideja Ona Prava…

Iako bi se neki složili da je određena doza skepticizma donekle poželjna, problem je u tome što nedostatak strastvenosti često ide ruku pod ruku i sa nedostatkom pokretačke snage i posvećenosti. Još je ubitačnije ukoliko to mesto pritom zauzme sitničavost i sklonost ka beskrajnom, (auto)destruktivnom analiziranju:

 „Kako uopšte planiraš to da izvedeš?“

Ili:

„Odakle ti sredstva da to ostvariš?

Ili:

„Kako misliš da uveriš ljude da ovo zaista nešto vredi?“

Ponovo onaj crvić sumnje sa svojom tendencijom da i pre uočavanja potencijalne vrednosti ideje, nemilosrdno uguši svaki pokušaj inventivnog pristupa. Ali, kao za već pomenutu procenu rizika, i za sva ta bezbrojna kako i zašto postoji odgovarajuće vreme – ali ono nije u fazi inventivnosti, već u fazi koja bi se mogla nazvati strateško planiranje.

I na kraju, ima i onih kojima taj crvić sumnje retko kad (ili gotovo nikad) dozvoli da eventualno sagledaju i širu sliku i uoče raznolike mogućnosti koje bi im mogle biti na raspolaganju. To se dešava kada na ono inicijlalno pitanje čuju isključivo jedan jedini zamišljeni odgovor koji, pritom, ne mora biti niti jedini, niti ispravan. Tvrdoglavo insistiranje na tome da se po svaku cenu isprati baš ta mogućnost i nijedna druga, neretko se završava tako što, nakon iznurujućeg jurišanja glavom kroz zid, najčešće strada upravo glava.

U pojedinim slučajevima, takva upornost na kraju i urodi plodom, te se inicijalna ideja možda i  pretvori u realnost. Ponekad će je, doduše, ispratiti i eventualno saznanje da je sve moglo proći i bez toliko modrica i ožiljaka – no, ako je za kakvu utehu, inspirativne sage o dugotrajnoj i požrtvovanoj borbi za ostvarenje zacrtanih ideala uvek se rado čitaju.

Poslednja izmena dana 9. septembra 2017. u 19:36


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »