„Prati svoje snove, jer jedino ćeš tako pronaći smisao u onome što radiš.“

Gotovo da nema pripadnika mlađe generacije koji makar jednom nije čuo savet ovakvog tipa. U vremenu koje nam pruža mogućnost da se bavimo čime god poželimo, potraga za idealnim zanimanjem praktično se nameće kao imperativ.

Njegove direktne svedoke i učesnike poznajemo i kao pripadnike Generacije Y. Najjednostavnije rečeno, milenijalci su ti koji imaju zadatak da menjaju svet, i po svemu sudeći, većina njih se u tome poprilično dobro snalazi.

Štaviše, toliko su dobri u tome, da bi se njihovi vršnjaci koji tim promenama (još uvek) ne doprinose mogli osetiti skrajnuto i gotovo postiđeno. Jer, ko u tom izobilju vaskolikih mogućnosti ne pronađe svoje mesto pod suncem – taj se sigurno nije dovoljno potrudio.

Pomenute pretpostavke, doduše, povlače za sobom i paradoks sveopšte jurnjave za profesijom iz snova. Malo ko se, naime, usuđuje da progovori o „tamnoj strani“ postojanja beskonačnih, neiscrpnih mogućnosti. Iako su one praktično svakome na dohvat ruke, zapitate li se ikada koliko je onih koji i dalje tragaju za načinom da ostvare svoje snove?

Osim što ih je zasigurno više nego što pretpostavljamo, ovi „neuspešni“ milenijalci imaju dobar razlog zašto o tome ćute. Zapravo, sve glasnije podstreke da se hrabro izbore za svoju malu poslovnu oazu, mnogi će umesto ohrabrenja doživeti kao pritisak. Sem toga, ukoliko niste potpuno zaljubljeni u ono čime se bavite – ili pak ne dajete sve od sebe da od snova načinite stvarnost – vrlo je moguće da vas zaprati osećaj krivice ili griže savesti.

Ono što u celoj priči uglavnom izostaje jeste da se neko usudi da vam kaže i kako je sasvim u redu ako još uvek tragate za svojom „profesijom iz snova“. U redu je i ukoliko apsolutno nemate predstavu čime zaista želite da se bavite – a možda bi vas iznenadilo i koliko pripadnika mlađe generacije se nalazi u sličnoj poziciji. Iako biste se zbog pritiska okoline ponekad mogli osetiti potpuno „promašeno“, postoje i krajnje opravdani razlozi zbog kojih to uopšte ne bi trebalo da vas brine.

Kao prvo, suludo je očekivati da budemo sigurni u svoje izbore nakon što, na primer, krenemo sa pohađanjem željenog fakulteta, ili sa njega izađemo kao tek svršeni studenti. Setite se samo i koliko ste puta zažalili zbog neke odluke koja vam se isprva činila potpuno ispravnom. Čak i ukoliko ste pritom izvagali sve moguće opcije, i dalje postoji mogućnost da „omašite“ u proceni.

A ukoliko smo skloni da pogrešno procenimo stvari koje suštinski nemaju odlučujući uticaj na naš život, logično je da su teme poput izbora odgovarajuće profesije zapravo odluke o kojima ćemo prilično dobro razmisliti.

Sada shvatate koliko je u stvari teško proceniti šta će nas to činiti srećnim za, recimo, 5 ili 10 godina. I to je samo jedan od razloga zašto ne treba suviše da brinemo ukoliko smo još uvek u fazi traganja za onim što bismo nazvali „idealnom karijerom“.

Štaviše, mogli bismo to preokrenuti u sopstvenu korist. Na primer, logično je da ne možemo znati koja bi nam delatnost najviše „legla“ ukoliko nemamo priliku da se najpre okušamo u njoj. I ako se ispostavi da nam taj izbor ne odgovara, to ne znači da smo radeći taj posao izgubili dragoceno vreme. Naprotiv – to je način da shvatimo šta je ono čime zapravo ne želimo da se bavimo, što nam automatski sužava izbor prilikom dalje potrage.

Takođe, time stičemo iskustvo koje bi nam jednog dana moglo otvoriti vrata nekim novim mogućnostima. Isto tako, sticanje novih veština ili saradnja sa ljudima iz branše u kojoj trenutno poslujemo, omogućava nam i dragocene uvide u „tajne zanata“. Na osnovu toga dalje procenjujemo da li se (i na koji način), naše ideje i očekivanja podudaraju sa realnim stanjem stvari.

Posao iz snova – ideal koji, zapravo, ne postoji

U potrazi za idealnim zanimanjem, izvestan broj ljudi provešće neko vreme „lutajući“. To će nekada trajati kraće, ponekad i duže – ali, trenutak koji označava početak kraja tog lutanja je kada shvatimo da radimo nešto što u nama budi želju za konstantnim učenjem i napredovanjem. I ne samo da to postaje izazov koji rado prihvatamo, već to činimo sa istinskim zadovoljstvom i posvećenošću.

Upravo je to jedan od faktora koji utiče na osećaj zadovoljstva povezan sa odabirom odgovarajuće profesije. Kada u nekoj aktivnosti nalazimo dovoljnu količinu izazova – a pritom smo dovoljno „naoružani“ i veštinama neophodnim za njihovo savladavanje – raste i naša motivacija za dodatnim angažovanjem. Veza između profesionalnih izazova i naših kompetencija stoga je veoma tesna: ukoliko nam se određeni poduhvat učini preteškim, skloni smo da ga izbegavamo usled straha od eventualnog neuspeha. Isto tako, prelaki zadaci doslovce su ubice naše motivacije, i to najčešće zbog oskudnih mogućnosti profesionalnog napretka.

Razume se, ovde ne treba izostaviti ni najvažniji „sastojak“, a to je ljubav prema onome čime se bavimo. Setite se samo poznate krilatice koja tvrdi da kada pronađemo posao koji volimo, nećemo više provesti nijedan dan života radeći.

Ma koliko bila inspirativna, ono što pomenutoj tvrdnji nedostaje jeste – trunčica realizma. Jer, koliko god voleli svoj posao, šanse da nikada ne doživimo i ona naporna i frustrirajuća iskustva, ravne su naučnoj fantastici. Jer, bilo da poslujemo samostalno ili pak radimo za nekog drugog, važno je da shvatimo ovo:

Profesija iz snova, zapravo, ne postoji. Postoji samo ona koju ćemo dovoljno voleti da prigrlimo i njene manje prijatne strane.

Čim pre ovo shvatimo, bićemo u stanju da se oslobodimo iluzija i nerealnih očekivanja. I zato, neka vas ne brine ukoliko ste (još uvek) među onima koji tragaju za karijerom iz snova. Iskoristite šanse da steknete različita iskustva, i prihvatite činjenicu da „savršeni posao“ nije ništa drugo do ideal koji će se kad-tad raspršiti. Sasvim je dovoljno ukoliko pronađete nešto čemu ćete se beskompromisno posvetiti, prihvatajući istovremeno i sve one lepe i manje lepe izazove koje nosi vaš „posao iz snova“.

Poslednja izmena dana 19. oktobra 2017. u 13:46


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »