Da li ste se ikada zapitali šta znače slova YKK koje srećemo na rajsferšlusima? Reč je o inicijalima kompanije za proizvodnju rajsferšlusa „Yoshida Kogyo Kabushikikaisha“, što bi u prevodu na engleski glasilo „Yoshida Industries Limited“.

Tadao Yošida je 1934. godine osnovao ovu kompaniju, koja je danas najveći proizvođač rajsferšlusa na svetu. Brojke će možda bolje ilustrovati ovu činjenicu: YKK proizvodi čak oko 90 odsto rajsferšlusa, u preko 206 fabrika, u 52 države širom planete. Ova kompanija ne pravi samo rajsferšluse, već i mašine za njihovu proizvodnju. Najveća fabrika nalazi se u Džordžiji u Sjedinjenim Američkim Državama i u njoj se na dnevnom nivou proizvede više od 7 miliona rajsferšlusa.

Izazovi koji su stvorili giganta

Tadao Jošida postao je najvažnije ime u svetu rajsferšlusa nakon Drugog svetskog rata. Tokom njegovog trajanja, proizvodnja je premeštena iz Tokija kako bi se izbegla šteta nastala usled bombardovanja. Kao i mnogi osnivači velikih fabrika dvadesetog veka, Jošida je započeo svoju karijeru kao šegrt. Sa 20 godina radio je za jednu trgovačku firmu koja je uvozila porcelan iz Kine. Kada je 1934. godine ta kompanija bankrotirala, vlasnik je mladom Jošidi dao da upravlja onime što je od nje ostalo, a što je uključivalo malu ćerka-firmu koja se bavila ručnom proizvodnjom rajsferšlusa.

Tadao Jošida, veoma radoznao i posvećen detaljima, pokušao je da modernizuje proizvodnju. Međutim, proizvođači mašina kakve su mu bile potrebne nisu bili zainteresovani da mu naprave jednu koja bi pravila rajsferšluse, pa je Jošida bio primoran da je napravi sam. Kada su čvorovi na koncima koje su mašine koristile počele da ometaju mašinu koja je automatski izrađivala rajsferšluse, dobavljači su odbili da mu prodaju konac bez čvorova, pa je počeo da pravi i sopstveni konac. Do kraja pedesetih godina, sve što je YKK-u trebalo od dobavljača bili su plastični delovi i metalne legure.

Desetak godina kasnije, YKK je osvojio 95 odsto japanskog tržišta rajsferšlusa, a pokušaji da se biznis proširi van granica Japana doveli su do nailaženja na nove barijere. Kako bi ih prevazišao, Jošida je odlučio da počne da proizvodi rajsferšluse van svoje zemlje. To je bio veliki korak za ovu kompaniju. Međunarodno proširivanje poslovanja dovelo je do toga da i fabrike u drugim zemljama postanu veoma uspešne i na lokalnom nivou, sve vreme održavajući čvrste veze sa sedištem kompanije. Kad god je to bilo moguće, oprema za proizvodnju kupovana je takođe u zemlji u kojoj se nalazi farbika.

Američka škola i japanska filozofija

U nameri da pripremi naslednika na sve ono što sa sobom nosi vlasništvo nad ogromnom kompanijom, Jošida je 1969. godine svog sina Tadahira poslao na školovanje u S.A.D. Tri godine kasnije, Tadahiro je stekao M.B.A. zvanje na Kellogg školi menadžmenta pri Northwestern univerzitetu u Ilinoisu. Ipak, bio je mišljenja da „nema šanse da možete voditi azijsku kompaniju samo na osnovu onoga što ste naučili u američkoj školi menadžmenta“. To je zato što mnoge japanske kompanije, uključujući i YKK, posluju prema nizu jasno definisanih principa koji ne moraju da budu lako primenjivi na druge firme. Prema rečima Tadahira, njegov otac Tadao vodio je kompaniju na način koji je bio nalik na religijski kult, na čijem čelu je bio on. Poslovna filozofija njegovog oca bila je zasnovana na takozvanom ciklusu vrline, čija je osnovna vrednost bila činjenje dobrog drugima, kako bi se dobro onome ko ga čini i vratilo.
Potomak osnivača ovog današnjeg giganta imao je sopstvenu poslovnu filozofiju o kojoj je pisao knjige. U praksi, njegova formula uspeha podrazumevala je konstantno povećanje kvaliteta proizvoda i smanjivanje njihove cene. Takođe, zavetovao se da se kompanija neće postati javna, i da se njenim akcijama neće trgovati na berzi, kao i da će vlasništvo nad kompanijom deliti sa zaposlenima i sa ključnim poslovnim partnerima, umesto sa dalekim i anonimnim berzaniskim investitorima koji ne dele njihovu posvećenost YKK kompaniji.

U godinama koje su dolazile, pokazalo se da će znanje iz menadžmenta stečeno u Americi ipak trebati mlađem Jošidi. Naime, još 1960. godine, YKK je otvorio svoju prodavnicu u trgovačkom distriktu u Njujorku, a jedine porudžbine koje su primali bili su modeli neobičnih boja i oblika koje niko drugi nije želeo da pravi. Tim biznisom tada su harali Talon iz S.A.D. i Optilon iz Nemačke. Ali, Tadahiro nije odustajao. Njegov moto bio je „Dostavi juče“, uvek pažljivo vodeći računa o tome da njihovi rajsferšlusi budu spremni na vreme za nove sezonske kolekcije, što je efikasnost u proizvodnji koju je njegov otac uspostavio omogućavalo.

Tako je kompanija YKK, uprkos brojnih izazovima, nastavila da raste, a konkurencija iz Amerike i Evrope nije birala načine da je izgura sa tržišta: od tužbi za patente, do lobiranja za ukidanje viza japanskih radnika. Do osamdesetih, YKK je postao gigant sa kojim današnja konkurencija, po tržišnom udelu, ne može ni da se meri.

Sudar stare i nove škole

Zahvaljujući uspehu koji je YKK kompanija imala, Tadahiro je postajao sve iskusniji u poslu. Tada su započeli konflikti sa njegovim ocem. Na primer, Tadao je smatrao da Tadahiro previše popušta zaposlenima. Jednom prilikom je rekao da će golf da uništi Japan, misleći pritom na to da ova kompanija troši velike količine novca na posete terenima za golf na kojima su u ovoj igri uživali zaposleni u YKK-u. To je ubrzo dovelo do ukidanja golfa i odjednom su se svi pravili da nikada zapravo nisu ni voleli da ga igraju. Nakon što je Tadao umro 1993. godine, Tadahiro je preuzeo kompaniju i najavio da ponovo počinje da igra golf. Kompanija je odjednom postala preplavljena pasioniranim igračima golfa, koji su konačno mogli da izađu na svetlost dana.

Tadahiro kaže da je njegov otac u jednoj stvari bio veoma sličan njegovom bliskom prijatelju Džimiju Karteru, bivišem predsedniku Amerike. Stariji Jošida je upoznao Kartera kada je još bio guverner Džordžije, kada je YKK tamo izgradila fabriku. Oba su, prema Tadahiru, bili sjajni lideri malih grupa, ali vođenje računa o svakom detalju postalo bi nemoguće u trenutku kada se te grupe uvećaju.

Kada je pregovarao sa drugim kompanijama, Tadao nije želeo sa sobom da vodi tim sastavljen od advokata i drugih profesionalaca, poredivši ih sa mamcem za zlatne ribice. Njegov sin, koji je imao obrazovanje iz menadžmenta i obilato je koristio usluge advokata kada je to bilo potrebno, nije se sa tim slagao. Dokazao je svom ocu da greši kada su pregovori sa jednom kompanijom koju je YKK trebalo da kupi u poslednjem trenutku propali i ona se spojila sa konkurentskom firmom. Mlađi Jošida uspešno ih je tužio zbog povrede ugovora, a njegov otac nije znao ni da takva opcija postoji.

*                  *                  *

Tadahiro Jošida danas ima 68 godina i planove da još dugo bude na čelu YKK-a. On kaže da ne očekuje da će ova firma zauvek ostati porodični biznis: nijedna od njegove četiri ćerke nije uključena u YKK, a ogromni porezi na nasledstvo rascepkali bi njihovo vlasništvo nad kompanijom. S obzirom da su se otac i sin slagali oko toga da su radnici kao članovi porodice, vlasništvo će preći na njih. To će možda značiti da će u budućnosti ostati nejasno otkud „Y“ u imenu ove kompanije, ali Tadahiro kaže da se nada da će i tada firma funkcionisati kao velika porodica.

Foto: Uwe Hermann

Poslednja izmena dana 17. novembra 2015. u 00:55


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »