Nova godina je uvek dobar razlog da poverujemo u mit zvan rezolucija. Na isti način našim umom manipuliše svaki početak meseca i svaki ponedeljak. Zašto nam toliko teško pada da ovaj mit pretvorimo u realnost?

Rešenje je krajnje jednostavno – u osnovi, naši mozgovi su pravoverni komformisti i vrlo posvećene lenštine. Po prirodi stvari, u želji da nas očuvaju sitim i zadovoljnim, uvek će nam slati signale koji biraju lakši put – dakle, nateraće nas da želimo tu čokoladu s keksom češće i intenzivnije nego zelenu salatu, prosto jer je kaloričnija. Želeće da nas održi u horizontalnom položaju, pod ćebetom, pre nego u teretani ili stazi za trčanje, jer tako čuvamo snagu i izbegavamo „nepotrebno“ trošenje energije.

A šta je sa pušenjem, opijatima, maratonskim gledanjem filmova za odrasle? Receptori zadovoljstva su oduševljeni, i nastavljaju da žude za osuševljenjem i dugo nakon što rešite da ostavite svoju lošu naviku. Problem je u tome što je svaka navika deo mnogo većeg i šireg šablona ponašanja. Upravo je raskrinkavanje tog šablona – modela ili konteksta u kome svoju lošu naviku primenjujemo – ključ ostavljanja iste.

To nas dovodi do korena problema – okidača koji započinje seriju događaja i ustaljenog ponašanja  u čijem se centru nalazi grickanje noktiju/paljenje cigare/sedmo pivo. Okidač može da bude uslovljen situacijom ili okruženjem – na pauzi na poslu ekipa izlazi ispred firme i formira krug pušača, podele se insajderske informacije, popije po šoljica kafe, čak stiču prijatelji uz par dimova. Druga vrsta se igra sa našim emocijama – „zapalim cigaru da se smirim“, „par pića da se opustim“. Tako se malo zadovoljstvo pretvara u rutinu, a naš lični autopilot je registruje kao nešto dbro, kao neizostavni deo dana. Ovaj mehanizam je neophodan jer nas spašava konstantnog donošenja novih odluka svakog dana kada su u pitanju rutinske stvari, i tako mozgu ostavlja vremena i snage da misli o važnijim pitanjima i bude kreativan.

Tako da, ukoliko postoji navika koja nam se nikako ne sviđa (ili nam se sviđa veoma ali nam jednostavno zagađuje život) valja početi od sledećeg:

Definisanje konkretnog ponašanja koje želimo da razvijemo

„Jesti zdravo“ je uvek dobra ideja, ali bez konkretnog plana obično prohuja s vihorom prvi put kada nemamo dovoljno vremena da spremamo ručak, pa radije naručimo picu. Međutim – egzaktan plan ishrane i redovno punjenje frižidera zdravim namirnicama od kojis se relativno brzo može spraviti kvalitetan obrok je već nešto drugo.

Identifikacija okidača

Dakle – šta zapravo dovodi do destruktivnog ponašanja? Možemo ići u psihološke dubine, ali ovaj tekst ne piše psiholog. Zato počnimo od plastičnih primera. Recimo da je sreda uveče i da treba da se nađete sa prijateljem i još par ljudi koje ne znate baš najbolje. To je fina situacija za malenu dozu društvene anksiznosti, koja će vam pomoći da odlučite da popijete nekoliko piva da se opustite. U slučaju da par piva sredom nije ono što u suštini želite, ovo je prilika da se uhvatite u koštac sa svojim autopilotom.

„Razgovor“ sa okidačem

Recimo da ste otkrili šta uzrokuje ponašanje koje vam se ne sviđa. U redu – kad smo već tu – setimo se da svaki ima svoj mali okidač, koliko god velikih ili mizernih razmera loša navika bila. Ako se vratimo na prethodni primer, u pitanju je neka vrsta treme . Odakle ona dolazi?

Plan zamene

Šta želimo? Da nam bude ugodno i udobno. Šta ne želimo? Da robujemo navici koja nam se ne sviđa. Dakle, ako smo na piću sa tih par polupoznatih ljudi, odlučimo se za sok/bezalkoholni koktel i biramo da ipak provedemo veče u relativnoj blizini prijatelja pored kog se osećamo sigurno. U iste svrhe mogu da navedem i jedan lični primer – ako vas nervira kompulsivno skrolanje po telefonu pred spavanje i još gore, čim se probudite – ostavite ga u drugoj sobi. Daleko od očiju, daleko od prsta. Za alarm će vrlo dobro poslužiti budilnik koji može da se kupi kod Kineza za 300 dinara.

Podrška!

Malo je stvari koje jačaju duh i moral koliko iskrena podrška. Partner za trčanje, drugar za pauzu na kafi umesto uz cigarete, prijatelj kog možeš pozvati, kolektiv kao što su ekipe za trčanje/planinarenje/psihološke radionice.

Samopodrška!

Doći će trenutak kada ćete se zapitati „Zašto se uopšte trudim?“ Život će delovati teže, nagrada za trud će delovati premalo. Radi se o tome da svaki proces ima svoje uspone i padove, i da se prava snaga (i prava saznanja) rađaju u onim trenucima kada se izborimo sa tačkama u kojim se čini da agoniji nema kraja. Zato nam treba moć samomotivacije i podsećanja da radimo nešto izuzetno dobro za sebe. Lakše je reći nego učiniti ali – ono što nam treba je da u svakom trenutku vidimo svoj cilj. Pogled uprt u nagradu koja sleduje. Treba nam nešto što će nas konstantno podsećati da trud nije uzaludan. Zato, ako se vratimo na cigarete, na primer, izdvajajte svakog dana novac koji biste dali na njih i na kraju nedelje (ili meseca) kupite sebi nešto vanredno – kartu za koncert koji ste priželjkivali, ali je bio skup, poklon za nekoga, par cipela, mini odmor u drugom gradu.

Pomoć profesionalca

Potpuno je neverovatno da je psihologija i uopšte raznovrsna metodologija samopomoći bilo koje vrste i dalje isključena iz sistema obrazovanja. Iz istog razloga najvećem broju ljudi prvi poziv ili zakazivanje prvog termina kod psihologa predstavlja ogroman korak, čak stres. U realnosti, malo je boljih stvari koje možemo da učinimo za sebe. Ja mogu da pišem u beskraj, iste teme možete iznova i iznova razglabati sa prijateljima, neko kome su mehanizmi ljudske svesti i podsvesti profesija će se ovde snaći mnogo brže i efikasnije i kreirati stabilno okruženje i podršku.

Poslednja izmena dana 12. marta 2018. u 09:19


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.