Velike fudbalske priče nastajale su širom planete, ali nigde kao u Brazilu. Oni dišu i žive fudbal. Mnogo je zemalja u kojima je on najvažnija sporedna stvar na svetu, ali u Brazilu, fudbal nikada ne može biti sporedan. Iako je Brazil trenutno 7. na svetu, i iako su na prethodnom Mundijalu kod kuće izgubili od Nemaca 7:1, Brazil je najveća fudbalska velesila na svetu. U prilog tome govori i činjenica da je Brazil pet puta bio šampion sveta, a na listi najboljih ga prate Nemačka i Italija sa po četiri. Brazil je zemlja u kojoj je 210,000 ljudi stajalo jedni drugima na glavama ne bi li na najvećem nacionalnom stadionu – Marakana, bodrilo svoje heroje.

Kada si veličina u nečemu što tolikom broju ljudi znači sve, postaješ gotovo Bog. I tako su Pele, Sokrates, Garinča, Ziko, Romario, Ronaldo, Rivaldo, Ronaldinjo neki od bogova koji poput statue Hrista Spasitelja gledaju na Rio. Biti u tako odabranom društvu čini vas besmrtnim, i naravno da svaki Brazilac to želi. Neki nikada ne odu dalje od Kopakabane, neki prozive zivot fudbalera nižih liga, a samo mali broj odabranih dodirne zvezde i zadrži se među njima. Nekad je to i pitanje sreće, a veština gotovo uvek igra važnu ulogu. I ovo je priča o veštini, veštini snalaženja.

Carlos Henrique Reposo poznat po nadimku Kaiser

Ne zvuči poznato? Ako fudbal nije vaša religija verovatno nikada niste čuli za njega. On je najveći prevarant svetskog fudbala, a karijeru je gradio tokom osamdesetih. Po sopstvenom priznanju on je želeo da bude fudbaler i živi život fudbalera ali nije voleo da igra fudbal. Nije ni umeo, doduše. Srećom, u to vreme informacije se nisu širile tako brzo. Posle neuspešne karijere u juniorskim danima u Botafogu i Flamengu, impresionirao je skaute iz meksičkog kluba Puebla. Njegova građa i kondicija zaista su bili na visokom nivou, ali njegovo fudbalsko znanje nije bilo.

Predstavljao se kao napadač, a kada bi došao u neki klub, objasnio bi svima da se oporavlja od povrede i da mu nedostaje mečeva u nogama. Prvih nekoliko nedelja radio bi samo fizičku pripremu, kondicione treninge, i tu bu briljirao. Kada bi došlo vreme da ga priključe ekipi, svi su znali koliko je brz spreman, on bi na treningu sugerisao igračima da mu šalju duge lopte, dao bi se u trk, a zatim bi se uhvatio za zadnju ložu i počeo valjati po terenu. Obzirom da tada medicina nije bila kao danas, nije bilo načina da se utvrdi da li je u pitanju istina ili laž. Na taj način, ostajao bi u klubovima po nekoliko meseci, a zatim odlazio dalje, bez da ijedan minut provede u igri.

Pošto je bio zabavan i prijatan momak, sprijateljio bi se sa ljudima u klubu, kao i novinarima koji okružuju klub, i uvek bi dobijao pozitivne komentare u javnosti. Uvek je izlazio sa kolegama iz klubova, imao fotografije iz provoda sa velikim zvezdama i slično. Nakon Meksika, vratio se u Brazil. Iako je epozida u Puebli bila neuspešna, njegov prijatelj novinar napisao je da je toliko impresionirao da je dobio poziv da uzme državljanstvo, ne bi li zaigrao za nacionalni tim Meksika. Okušao se ponovo u Botafogu, gde je primenio istu kombinaciju. Na sve je dodao i lažni mobilni telefon, koji je koristio da podgreje priču o interesovanju klubova iz Engleske za njega. Nije znao da lekar Botafoga, sa kojim se često sretao, tečno priča engleski, pa je provaljen. Sačekao je malo, pa ponovio isto sa Flamengom.

Sledeća destinacija je bio Ajaccio u Francuskoj drugoj ligi. Najavljen je kao veliko pojačanje, i gotovo hiljadu navijača ga je sačekalo na prvom treningu. Videvši da će se obrukati, u poslednjem trenutku odlučio je da izađe pred navijače, oduševi se njihovim navijanjem, počne ljubiti grb na dresu, a zatim sve lopte sa treninga baci u publiku u velikom slavlju. Bilo je kao i do tada. Po povratku u Brazil, novinari su pisali da se u domovinu vraća kao najbolji strelac kluba, koji je igrao tamo nekoliko godina, a ne par meseci.

Jedan od argumenata koje je koristio kada bi se predstavljao bio je i taj da je igrajući u Argentini za Independiente osvojio Copa Libertadores 1984. kao i Intercontinental Cup iste godine. I činjenica, u klubu je bio momak sličnog imena, samo argentinskog porekla – Carlos Enrique.

Posle povratka iz Evrope, potpisao je za Bangu, brazilski klub, tada u vrhu lige. Glavni pokrovitelj bio je jedan od najmoćnijih ljudi u svetu ilegalnog kockanja u Brazilu. Gazda je doveo pojačanje sa ciljem da se pojača u borbi za titulu. Polako je „podizao formu“, i trener ga je pozvao da bude rezerva na klupi. Uverio ga je da neće ulaziti u igru. Ali klub je gubio, i nešto se moralo učiniti. U jednom trenutku, trener ga je poslao na zagrevanje. Izbezumljen i prestravljen nije znao šta će. Onda je primetio da navijači vređaju igrače i predsednika.

Ušao je u igru, malo trčkarao, a onda se zatrčao prema tribinama i počeo da vređa navijače. Sudija ga je isključio, a tim je izgubio utakmicu. Posle utakmice, trener mu je prišao, a i predsednik kluba je bio tu da vidi šta je to bilo. Rekao je – Ja sam oca izgubio, a ovde sam dobio novog (pokazujući na predsednika). Nikome neću dozvoliti da moga oca vređa i naziva pogrdnim imenima. Od „oca“ je dobio novi ugovor.

Igrao je… ako se to može nazvati igranjem za klub, za još nekoliko klubova. Vasco da Gama, Fluminense u Brazilu, a 1989. godine trebao je da pređe u portugalski Louletano D.C. ali je ponuda američkih El Paso Sixshooters-a bila bolja.

Karijeru je tokom devedesetih završio u nižerazrednim klubovima u Brazilu. Tokom karijere, odigrao je svega dvadesetak utakmica, od čega ni jednu celu, i kažu da je postigao jedan gol, iako to nije moguće potvrditi.

Ljudi veruju u ono što žele da veruju. Ako im date privid toga, verovaće i vama.

Mislite da je to glupost? 1996. godine Ali Dia je debitovao za Southampton zamenivši legendarnog Matthew Le Tissier-a. Zadržao se u igri 15ak minuta a onda je zamenjen. Sam Le Tissier opisuje situaciju na sledeći način: „Trčao je po terenu kao Bambi na ledu. Bilo me je sramota da gledam.“ Sve je počelo nekoliko nedelja ranije, kada je navodno George Weah, liberijski fudbaler i tada jedan od najboljih igrača sveta, navodno, pozvao menadžera Southamptona i pitao da pozovu na probu njegovog rođaka, koji je njegov kolega iz reprezentacije, a koji je u mlađim kategorijama igrao za Paris Saint German. Verujući da su dobili biser, Ali je dobio jednomesečni ugovor sa klubom. I ostalo je istorija…

Poziv je uputio njegov kolega student, Ali Dia je Senegalac, a igrao je amaterski fudbal u Francuskoj, Finskoj, Nemačkoj i Engleskoj, bez previše uspeha… pre nego što je tog 23. novembra 1996. istrčao na teren protiv Leeds-a.

Poslednja izmena dana 21. avgusta 2016. u 03:39


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »