Od sredine ’90-ih godina prošlog veka, malo po malo, „nakon 132 godine postojanja, Kodak je bio spreman da izbledi, kao stara fotografija“.

Navedenom metaforom, magazin Ekonomist je u članku pod naslovom „Poslednji Kodakov momenat“, opisao postepeno gašenje jedne od najmoćnijih kompanija 20. veka. Nakon što je otkrićem digitalne tehnologije osvojio svet i obreo se u samom vrhu filmske i foto-industrije, malo ko je mogao pretpostaviti da Kodak neće tamo i ostati.

Pomalo je, doduše, ironična situacija u kojoj kompanija zaslužna za jedno od najznačajnijih otkrića u svetu fotografije i filma – digitalnog formata – iz nekog razloga ne nastavi ulaganje u istu tu tehnologiju.

’90-tih godina prošlog veka Kodak je predstavio PhotoCD (sistem za digitalizovanje i skladištenje fotografija na kompakt disk), kao i štampač za digitalne fotografije. Međutim, previdevši značaj ove moderne tehnologije, a vodeći se uspehom koji je postigla lansiranjem 3,5-milimetarskog filmskog formata, kompanija je odlučila da se „drži“ rol filma. Iako to nije jedini razlog njene propasti, svakako joj je doprineo u velikoj meri.

Laganim korakom unazad

Daleko od toga da se gašenje Kodaka dogodilo tek tako, preko noći. Od sredine ’90-ih godina prošlog veka, firma je još izvesno vreme uspevala koliko-toliko da sačuva svoj uticaj. Tome, na primer, svedoči činjenica da se, po prodaji fotoaparata na Američkom kontinentu, 2001. godine pozicionirao na drugom, a 4 godine kasnije i na prvom mestu.

Od trenutka kada je digitalna fotografija polako počela da potiskuje analognu, Kodak je već ostvarivao ogroman profit, te je imao mogućnost ulaganja u njen dalji razvoj. Zahvaljujući tome, posedovao je i sve predispozicije da kroz partnerstvo sa kompanijama iz Silikonske doline održi poziciju vodeće kompanije na globalnom tržištu.

Ipak, od trenutka kada je prva digitalna kamera ugledala svetlost dana te 1975. godine, kompanija je propustila priliku da ozbiljnije investira u novu tehnologiju. Na taj način otvorila je put mnogo manjim firmama kao što su Canon i Sony, koje su na vreme prepoznale potencijal digitalnog formata.

Sa druge strane, sticajem još nekih ne baš srećnih okolnosti ’80-ih i ’90-ih godina, Kodak je vremenom polako počeo da gubi svoj dugo učvršćivan status.

Jedan od takvih momenata bio je kupovina američke farmaceutske kompanije „Sterling Drug“ za 5,1 milijardu dolara. Cilj ove investicije bio je ulaganje u razvoj hemjiskih procesa za održavanje filmskih rolni. Nažalost, nedostatak resursa i sposobnosti da se osmišljena tehnologija primeni u patentiraju hemijskih sredstava učinio je svoje – samo 6 godina nakon kupovine, Kodak je odustao od navedenog plana i prodao farmaceutsku firmu za manje od 3 milijadre dolara.

Dodatnih 909 miliona dolara Kodak je izgubio na ime odštete koju je morao da isplati Polaroidu, kompaniji koja je ’50-ih godina razvila uređaj za instant fotografije. Pošto je Kodak nešto kasnije predstavio svoje Kodamatic proizvode koji su takođe bili bazirani na instant tehnologiji, Polaroid je pokrenuo parnicu na osnovu krađe patenta. Pored finansijskog gubitka, okončanjem ove tužbe Kodak je bio prinuđen da ukine dalju proizvodnju Kodamatica i povuče iz prodaje preostale primerke.

I to nije bilo sve. Tokom ’80-ih godina, japanska fotografska kompanija Fujifilm uvidela je da za malu cenu može prodavati ogromnu količinu masovno proizvedenog rol filma maloprodajnim objektima poput, na primer, čuvenog Volmarta, a cena proizvoda japanske firme bila je niža od cene Kodakovih filmova. Na taj način, Fujifilm je do kraja ’90-ih godina praktično prigrabio ogroman deo Kodakovog udela na tržištu.

Da li je sunovrat mogao da se izbegne?

Navedeni pehovi samo idu u prilog činjenici da je Kodak ipak trebalo da se fokusira na dalji razvoj digitalne tehnologije. Bez obzira na to što se moglo pretpostaviti da će digitalna fotografija u nekom trenutku osvojiti obične korisnike, očigledno je da kompanija nije predvidela da će ona gotovo u potpunosti potisnuti film.

U skladu sa prevlašću digitalnog formata nad filmom, Kodak je u periodu od 2003. do 2011. godine bio prinuđen da zatvori 13 proizvodnih pogona, 130 laboratorija za obradu fotografija, te da ugasi 47 hiljada radnih mesta. Pri tome, kompanija od 2004. godine nije uspevala da ostvari godišnji profit, što je rezultiralo i postepenim gubitkom ranije stečenih prihoda.

Ono što je u celoj situaciji više nego ironično, jeste činjenica da Kodakova imperija nije nužno morala doživeti ovakvu sudbinu. Razlozi koji su doveli do njenog gašenja mogli bi se sumirati u nekoliko tačaka:

  • Kodakovi čelnici do kraja nisu u potpunosti shvatili da je digitalna tehnologija nepovratno izmenila svet. Smatrali su da se ljudi (odnosno njihovi klijenti) zbog njenog kvaliteta, nikada neće odreći stare, proverene tehnologije.
  • Našavši se u tada još neistraženim digitalnim vodama, kompanija je skoro sve resurse uložila u proizvode koje je zamenio upravo njen sopstveni izum. Iako je bilo pokušaja da se u digitalnoj sferi uvedu inovacije poput već pomenutog Photo CD sistema, Kodak je u osnovi praktično ignorisao nova tehnološka dostignuća.
  • Fokusirajući se, pored ostalog, na izradu fotoaparata i hibridnih tehnologija poput digitalnog šifrovanog filma, Kodak je uporno pokušavao da produži život analognoj fotografiji. Drugim rečima, kompanija nikada nije iskoristila ogroman potencijal svog otkrića, niti prihvatila izazov hvatanja u koštac sa istim.

Tokom 2011. godine firma je pokušala da proda svoje brojne patente, ali zbog nedostatka potencijalnih kupaca bila je prinuđena da do januara 2012. zvanično proglasi bankrot.

I tako je Kodak, polako ali sigurno, sa samog vrha dospeo do dna – baš kao kada ispustite fotografiju, a ona se lagano „doleluja“ do zemlje.

Foto: Judit Klein

Poslednja izmena dana 25. septembra 2016. u 16:58


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »