I bebe znaju: tapšanje je sjajno. Međutim, primetili ste da bebe ne koriste aplauz kako bi izrazile divljenje ili poštovanje. Tome su kasnije naučene. Aplauz se jednoj bebi dopada jer je to trenutak u kome shvata da spajanjem šaka može da napravi interesantan zvuk. I naši rođaci – određeni primati – koriste tapšanje, ali u slučajevima kad žele da skrenu pažnju na sebe ili upozore svoje prijatelje na dolazeću opasnost.

Odakle onda dolazi ljudska potreba da ovako pozdrave uspešan performans, govor ili koncert?

Moguće je da je aplauz, kao i mnoge druge ljudske prakse, nastao tokom sedenja oko vatre, pričanja priča i religijskih obreda, zajedno sa lupanjem nogama o pod i udaranjem u bubnjeve. Šake su svakako jedan od instrumenata za stvaranje ritma, ali to i dalje nije odgovor na naše pitanje. On možda leži u amfiteatrima antičke grčke, gde je publika aktivno učestvovala u predstavama svojim reakcijama – od gađanja hranom i kamenjem kao neodobravanja do pravljenja svakog mogućeg oblika buke kao iskazivanja oduševljenja – uzvika, lupanja nogama, tapšanja. Tako dolazimo do zaključka da su stari Grci još jednom postavili temelj – ovog puta, iskazivanju oduševljenja. Priča se prenosi na Rimljane koji prvi put dokumentuju pretvaranje radnje u reč, i to rečenicom “Valete et plaudite!” kojom je Plaut, najveći rimski pisac komedija, umeo da završava svoje predstave. U prevodu, “Doviđenja i aplauz!”

Ova praksa se nastavila kroz istoriju. Publika je, kao jedinica, učestvovala u raznovrsnim performansima jednako koliko i sami glumci i govornici, što smo naučili i ponovili mnogo puta, vraćajući se Gladijatoru i opsežnim sagama koje nas vraćaju u doba arena i amfiteatara. Mnogo interesantnije je, međutim, vratiti se u osamnaesti vek, kada su se na bini uveliko nalazili koncertni klaviri i čitavi simfonijski orkestri.

Postojao je trenutak u životu mladog Vofganga Amadeusa Mocarta kada je bio izuzetno razigniran. Kao momku koji obećava i dolazi iz jedne emancipovane sredine, bilo mu je zabranjeno da sluša Italijansku operu, koju je njegov otac smatrao onime čime mi danas smatramo niz sapunica naširoko poznate “Televise”. Isti taj momak pisao je svom ocu: “ Tačno kada sam stigao do sredine prvog Allegra, publika je bila zanesena – desio se veliki aplauz – i znao sam, još dok sam pisao taj komad, kakav će efekat imati na publiku – te sam ga ponovio i opet su aplaudirali! Andante je takođe odlično primljen, ali je finalni Allegro bio posebno zadovoljavajući –  započeo sam sa samo dve violine koje su nežno svirale – kada je odjednom naišao forte – a publika se, zbog tihog početka, stišala, a kada je naišao forte ona se, kako sam i očekivao, oduševila, ustala, uzvikivala i tapšala u isto vreme. Bio sam toliko radostan da sam odmah nakon koncerta u Palais Royal-u otišao da kupim sebi sladoled, zatim se pomolio i otišao kući.”

Tako smo svedočili obrnutom nastanku tabua u istoriji kulture. Put od aplauza do “lajka” je bio trnovit i nailazio je na neočekivane obrte. Ono što je sigurno, jednom kada je etiketa “treš” muzike počela da se razmnožava vrtoglavom brzinom, a klasika ostala da pliva na površini i preuzme na sebe “obrazovan i emancipovan” društveni sloj, izrazi odobravanja su postajali tanji sve do danas kada bi ovakvo izražavanje emocija bilo skandalozno i verovatno završeno akcijom redara.

U prilog tome ide i priča o Francu Listu, koji je bio rok zvezda svog vremena. Dok je publika vrištala, on je mahao svojom dugom kosom, na reakciju publike svirao jednom rukom, bacao rukavice u masu.

Nisma uspela da nađem informaciju i tome kada je tačno aplauz pre vremena za aplauz postao nepristojan. Kao da se neko potrudio da izjednači tenis i klasičnu muziku, u isto vreme nas podsećajući da javno pokazivanje emocija nije prikladno. Između nagona i super ega ostaje rupa koju je potrebno popuniti na neki drugi način.

Pre nego to se potrudimo da to i uradimo jednim klikom na sličicu palca u vazduhu (ili iščekivanjem istih), probajmo alternative. To ne mora da bude aplauz. Iskren komplimet nečijoj ideji može biti dovoljan.

Poslednja izmena dana 25. juna 2016. u 01:49


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.