Povod za pisanje ovog teksta proizišao je iz nametnute obaveze članstva i plaćanja članarine privrednoj komori Srbije. Kako smo nedavno objavili u vestima da Zakon o privrednim komorama propisuje obavezno članstvo u PKS svih privrednih subjekata koji imaju registrovanu delatnost na teritoriji Republike Srbije, ovim putem ćemo nadam se malo da razjasnimo utemeljenost ove norme u ustavu. Sve ovo je sa razumevanjem naišlo na jako loš odziv kod privrednika i u narednom periodu ćemo sigurno očekivati reakciju privrednika u vezi sa novim nametom koji propisuje zakon. Napominjem da u tekstu izražavam svoj lični stav i stav još nekih institucija te vam ovaj tekst nikako ne bi trebao služiti kao nešto na osnovu čega ćete doneti odluku da li da članarinu plaćate ili ne. Članstvo, a samim tim i plaćanje članarine je sada zakonska obaveza, a koliko je u saglanosti sa Ustavom i osnovnim pravima u vezi sa slobodom udruživanja probaću da objasnim dalje u tekstu.

Privredna komora Srbije je u službenom glasniku 101/16 objavila odluku o visini, načinu i rokovima plaćanja jedinstvene članarine i finansiranju privredne komore Srbije u 2017. godini. Prema toj odluci pravna lica koja su obveznici plaćanja članarine svrstana su u 5 kategorija i visina članarine se utvrđuje prema ostvarenom poslovnom prihodu. Ono što je pomalo nejasno jeste da poslovni prihod, a ne dobit bude kritirijum za odlučivanje i kategorizaciju. Dalje, smatram da je i sama visina članarine prema ovom kriterijumu jako loše određena, pa se prema njemu ona kreće sledećim redom:

  1. Prva grupa – članovi koji ostvaruju godišnji poslovni prihod od 20 miliona do 300 miliona RSD plaćaju članarinu u iznosu 300,00 RSD mesečno;
  2. Druga grupa – članovi koji ostvaruju godišnji poslovni prihod od 300 miliona do 600 miliona RSD plaćaju članarinu u iznosu 600,00 RSD mesečno;
  3. Treća grupa – članovi koji ostvaruju godišnji poslovni prihod od 600 miliona do 1 milijarde RSD plaćaju članarinu u iznosu 20.000,00 RSD mesečno;
  4. Četvrta grupa – članovi koji ostvaruju godišnji poslovni prihod od 1 milijarde, do 2,5 milijardi RSD plaćaju članarinu u iznosu 80.000,00 RSD mesečno;
  5. Peta grupa – članovi koji ostvaruju godišnji poslovni prihod više od 2,5 milijarde RSD plaćaju članarinu u iznosu 185.000,00 RSD mesečno.

Lično smatram da postoji velika neujednačenost u visini članarine i još jednom napominjem da prihod ne bi trebao da bude odlučujući faktor za određivanje visine iste.

Dalje, postavlja se pitanje koliko je obavezno članstvo u PKS u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Ono na šta se pozivaju organizacije koje su pozvale na ocenu ustavnosti i zakonitosti obaveznog članstva u PKS jeste član 55. Ustava RS („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) koji između ostalog propisuje sledeće:

„Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja.“

Dakle, ovaj član Ustava propisuje dva prava vezana za slobodu udruživanja odnosno pozitivno pravo koje znači mogućnost na udruživanje i negativno pravo koje predstavlja pravo da se ostane izvan bilo kog udruženja. Propisivanje obaveznog članstva u bilo kom udruženju jeste direktno u suprotnosti sa ovim članom Ustava. Ukoliko bi na ovaj način posmatrali Ustav na prvi pogled bi bilo vrlo jasno da je zakonska odredba o obaveznom članstvu u suprotnosti sa Ustavom. Međutim, postavlja se pitanje da li se ova odredba Ustava odnosi i zadržava isključivo na pojedincu i da li se ona uopšte odnosi na pravna lica?

Ukoliko posmatramo sudsku praksu, možemo zaključiti da se u presudama ustavnog suda govori o pravu pojedinca što je apsolutno i logično s obzirom da Ustav „jemči ljudska i manjinska prava“. Slična rešenja daje i uporedno pravo (Francusko, Nemačko, Italijansko…) kao i pravo Evropske Unije odnosno Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, gde kada se govori o slobodi udruživanja (freedom of association, vereinigungsfreiheit, liberté d’association…) govori se o slobodi i pravu koje uživa pojedinac. Osim toga u objašnjenjima na koga se odnosi član 11. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda govori se da su u načelu nosioci prava pojedinci tj. fizička lica. Evropski sud za ljudska prava je takođe zauzeo stav da se pod slobodom udruživanja smatra da građanin radi postizanja određenog cilja, ima pravo da osnuje neku grupu ili organizaciju, gde se opet govori o pravu građanina odnosno pojedinca. Posmatrano na ovaj način nema kršenja ustava, ali to bi takođe značilo da zakon može propisati obavezno članstvo u bilo kom udruženju koje bi za to isto članstvo moglo naplaćivati članarinu.

U svakom slučaju Ustavni sud će dati konačan odgovor na inicijative koje su podnete za utvrđivanje ustavnosti i zakonitosti navedene odredbe Zakona o privrednim komorama. Lično smatram da u navedenom slučaju mora da postoji šire shvatanje prava na udruživanje koje će se preneti na privredne subjekte i dati im mogućnost da sami odlučuju da li žele da budu deo nekog udruženja ili ne u zavisnosti od svojih ličnih potreba, sklonosti i nahođenja. Smatram da bi to bilo u saglasnosti sa osnovnim načelima slobodnog preduzetništva, slobode udruživanja, a pre svega demokratski. Ovde se može ući u još dublju analizu procene ustavnosti i zakonitosti, ali verujem da za tim nema potrebe jer će Ustavni sud verovatno ubrzo doneti rešenje koje će biti utemeljeno u Ustavu.

Ono što će verovatno predstaviti još jedan udarac domaćim privrednicima jeste da predstavništva stranih privrednih društava i ogranci stranih privrednih društava nemaju obavezu plaćanja ove članarine i na njih se ne odnosi obavezno članstvo. PKS pre svega zastupa i štiti interes svojih članova pred nadležnim državnim organima i institucijama u uređenju privrednog sistema. Postavlja se pitanje na koji način će PKS štititi interese svojih članova pred drugima kada svojim privrednim subjektima ne dozvoljava ni da se štite od same komore? Na žalost svi oni koji su silom zakona postali članovi PKS od 01. januara 2017. godine nisu imali pravo učešća i glasa u određivanju visine članarine. Možda obavezno članstvo u komori kao udruženju svih privrednika koje će zastupati i štiti njihove interese i treba da postoji, ali smatram da najmanje što treba da se uradi jeste da se preispitaju iznosi članarine.

Zaključak je da već i ovako poljuljanu privredu zakon opterećuje novim i ujedno visokim nametima. Ako uzmemo u obzir da se najveći deo, ako ne i sve, komorske usluge naplaćuju, onda se postavlja logično pitanje šta se članstvom u komori i plaćanjem članarine dobija? Na žalost, moje mišljenje je da ne puno, a u svakom slučaju ni blizu onoga koliko će se davati, a opet koliko god da se dobija, smatram da je važno da svaki privredni subjekat samostalno odluči da li će postati član nekog udruženja i koristiti usluge istog ili ne. Mada ko zna, možda PKS u zaštiti svojih članova izdejstvuje smanjenje poreza na zarade ili nekog drugog visokog nameta koji će privrednicima biti od značaja pa će na taj način kompenzovati članarinu? U svakom slučaju privrednici će početi da postavljaju pitanja, a nadamo se da će Ustavni sud brzo doneti odluku.

Poslednja izmena dana 30. januara 2017. u 22:14


Miljan Ćupurdija

Diplomirani pravnik, zaposlen u privrednim društvima Polet i Belica kao menadžer za pravne poslove i ljudske resurse. Obavlja funkciju predstavnika rukovodstva za IMS (QMS, EMS i OHSAS). Uređivanje poslovanja i funkcionisanja preduzeća shodno sistemu kvaliteta mu predstavlja poseban izazov i…… Saznaj više »