Da bismo ovaj tekst mogli da završimo na pravom mestu, moramo početi sa podsećanjem na to da je sve što konzumiramo tokom dana – od muslija, preko prevoza, do filma koji gledamo urolani u ćebe – svojevrsna reklama ili promoter određenog ponašanja. Negde je to klasičan product placement, kao na primer pakla Malbora koje detektivka na malom ekranu vadi iz torbice, negde spakovan u stil života koji podrazumeva baš tu kafu u čijem mirisu, ukusu i toplini uživamo svakog jutra.

Neke stvari želimo zato što su korisne. Neke želimo jer su lepe. A ponekad tu kafu želimo jer miriše na lepo, na poznato, na prijatelja s druge strane stola s kojim ćaskamo o planovima za zimovanje.

Biramo svim čulima, a njih je mnogo više nego što oduvek podrazumevamo.

Mit

Mene je učiteljica učila da postoji sedam kontinenata – Severna i Južna Amerika, Azija, Evropa, Afrika, Asutralija i Antarktik. Što je za mene značilo da je svako ko trvrdi drugačije maloumnik. Kada sam malo porasla i sama sam se zapitala zašto se uopšte Azija i Evropa računaju kao dva kontinenta, da bih otkrila da postoji mnogo različitih tumačenja šta je zapravo kontinent te nijedna tvrdnja – od onih koji smatraju da postoji osam, do onih koji na mapi vide četiri – nije ni tačna ni netačna. Tako je i sa čulima.

Šesto čulo nije komunikacija sa mrtvacima, kako smo naučili od prestrašenog dečaka u istoimenom filmu. I nije jedino. Po tvrdnjama pojedinih naučnika, možemo izbrojati čak  21 ljudsko čulo. I kada malo porazmislimo, stvarno je teško svesti svoj doživljaj sveta samo na vid, sluh, ukus, miris i dodir.

Čulo je, dakle, jeste grupa senzora koji odgovaraju na specifični fizički fenomen i komuniciraju između određenih grupa regija u mozgu, gde se signali primaju i interpretiraju.

Čak i standardizovana čula imaju podgrupe koje smo iz praktičnih razloga grupisali pod istim nazivom. Čulo vida tako grupiše receptore za boje i one za svetlost. Ukus je, kao i miris, on-off član među čulima, budući da se on toliko razlikuje od čoveka do čoveka id a je pre rezultat hemijskih reakcija nego akcije transmitera u mozgu.

Sa druge strane, dodir je izuzetno specifična i delikatna senzacija. Iako ih držimo u istom timu, razlikovanje nečije kože pod prstima od, recimo, dlake psa ili kore drveta nema nikakve veze sa vrelinom koja će nas opomenuti ukoliko golim rukama pokušamo da izvadimo pleh iz rerne. Mi smo u ovaj koš strpali sve – od osećaja za temperaturu, pritisak, bol, pa čak i svrab. To što je naizgled prvi kontakt sa ovakvim senzacijama naša koža ne znači da ih mozak registruje na isti način (što se vrlo lako da primetiti na svakodnevnom nivou). Čak i sama termorecepcija ima dva razdvojena mehanizma, od kojih jedan odlučuje da li je nešto toplo ili hladno, a drugi na osnovu toga reguliše telesnu temperaturu. Svrab je toliko daleko od čula dodira da ga zapravo koordinišu isti receptori koji nas upozoravaju da nešto nije u redu, pomoću bola – kada vas leđa zasvrbe, doživite to kao najugodniji bol od svih, lako rešiv češkanjem. Sa druge strane, zluh koji je sasvim nezavisan u svom postojanju kao krucijalan za ljudski opstanak, uz vid, zapravo nastaje putem vibracija koje prima naša bubna opna – talasima koji je dodiruju. Ako se naježite dok vam neko šapuće na uvo, imajte na umu da je šaputanje mali, intiman dodir, te je u svetlu predrasuda koje imamo o sistemu čula naježenost sasvim opravdana.

Ali šta je sa nadražajima koji dolaze iznutra?

Kako osećamo svoje telo, čak i kada ga ne pomeramo?  Mi zatvorenih očiju možemo da “instiktivno” dotaknemo svoje koleno, ili vrh nosa. Možda ga je najlakše opisati upravo kroz svrab – ako vas zasvrbi spoljna strana skočnog zgloba, pružićete prste i počešati se, ne koristeći pritom čulo vida da “vidite gde vas svrbi. Ovu “moć” zovemo propriocepcija.

U komšiluku su i kontrakcije mišića i osećaj bola, koji ima svoj lični, jedinstveni sistem senzora koji radi na mnogo različitih nivoa. U životu nas održavaju i glad i žeđ, koji su isto tako unutrašnja čula, čulo za ravnotežu i gravitaciju i, na posletku, osećaj za vreme koji je dugogodišnja tema rasprava i istraživanja stručnjaka koji se bave misterioznom i neistraženom teritorijom ljudskog mozga.

Ovako možemo još dugo, ali to ću ostaviti vama, da istražujete. Svako čulo se, u principu sastoji iz mnoštva drugih. Baš kao i naše želje i potrebe. A cilj većine naših potreba jeste da nas usreće, tako što će nam zadovoljiti čula. Ista ona kafa sa početka može biti ukusna, ali i topla i pušiti se u svojoj mat šoljici, dok ulazimo u kafić promrzlih prstiju i zamišljamo kako obuhvatamo njima tu toplu šolju, kako je dodirujemo usnama dok nam se poznat, mek ukus sliva niz grlo i spušta u stomak, zavaravajući nam čulo gladi. Možda onda uz to i jedan kolačić da ga zaista zadovolji?

 

Poslednja izmena dana 27. januara 2017. u 22:56


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.