Iskreno, teže mi je bilo da počnem da trčim nego da donesem odluku da se upustim u preduzetništvo. Jer, kada donosite takvu odluku, nemate zapravo pojma šta vas tačno čeka. Štiti vas blaženo neznanje. Imate neku ideju o svemu, ali ona ni izbliza nije dovoljno verna realnosti. Kod trčanja, međutim, stvar je mnogo jednostavnija: ako niste u formi, potrčite trista metara i sve će vam se samo kas’ti.

Ono što mi je na prvi utisak ili – da budemo precizniji, prvo trčanje – delovalo potpuno paradoksalno jeste činjenica da najpre moram da preživim taj osećaj da ću ostati bez pluća, boreći se za još jednu porciju vazduha sve dok noge ne bi jednostavno otkazale poslušnost. Osećaj može da bude toliko neprijatan i intenzivan da mnogi ljudi u ovoj fazi odustanu. Međutim, ono što se dešava čak i nakon tog prvog perioda daje jedan od odgovora na pitanje zašto je toliko ljudi na svetu prosto poludelo za trčanjem. To je runner high, osećaj koji se javlja posle trčanja, nastao lučenjem endorfina i još nekim neurotransmiterskim i hormonalnim zavrzlamama. Reč je o, a ne preterujem ako tako kažem, najboljem osećaju na svetu. Osećaju jedinstva sa kosmosom, stanju harmonije i mira. Postignuto na način koji zahteva žrtvu. U znoju. Dakle, zasluženo stanje. Nešto što ste sami postigli. A daje vam energiju i smirenost.

Evo u čemu je „caka”: da bi se taj osećaj postigao, potrebno je prvo – da boli. I to stvarno da boli, od nogu pa sve do svih ostalih neprijatnih senzacija koje po nivou neugodnosti koji mogu da izazovu zaista nisu naivni. Ali kada znate da vas na kraju očekuje nagrada, vremenom naučite da uživate u procesu. Naravno, vremenom i daljim trudom postaje sve lakše, pa kasnije nemate (svaki put) osećaj da to nisu vaši srce i pluća. Taj proces, vremenom, postane svrha za sebe.

Od malih nogu trudimo se da izbegavamo neprijatnost. I kad se o tome malo promisli, to je sasvim prirodno. Niko ne voli da ga boli, ako ne mora da ga boli. Pa čak i ako mora, možda se to nekako može izbeći?

Upravo je u tom izbegavanju stvar. Što ćemo tim izbegavanjem sebi načiniti više štete u široj perspektivi, nego da smo „preživeli” trenutnu neprijatnost, ma koliko zapravo dugotrajna i bolna bila. Šta ćemo sa svim onim ljudima koji su mogli postati trkači, ali im je tolerisanje tih prvih prepreka delovalo nemoguće? Šta ćemo i sa onima koji bi bili vrsni preduzetnici, samo da su na vreme shvatili da nekad „mora da boli”?

U psihologiji postoji pojam „tolerancija frustracije”. On se odnosi na to koliko smo u stanju da budemo u situaciji koja nam je neprijatna, a da u njoj ostanemo jer to ima određenu svrhu. Na primer, da učimo danima kako bismo spremili ispit. Gotovo nijednom čoveku na planeti nije prijatno i lepo da uči (barem ne stalno), a opet mnoštvo ljudi stalno polaže ispite. To je zato što oni imaju visoku toleranciju na frustracije.

Sa druge strane, ljudi sa niskom tolerancijom na frustracije ne mogu dugo da rade ono što im ne prija. Posebno ako ne moraju. Oni mogu biti i impulsivni, pošto im je teško da „trpe” kada im se dešava nešto što im je neprijatno, pa zato mogu imati, narodski rečeno, „kratak fitilj”. I ako posmatrate nečije razloge zašto, recimo, ne može da položi ispit – da li zato što nije u stanju, na kognitivnom nivou, da savlada gradivo ili zato što ga „mrzi”, to jest neće da se upusti u neprijatnu aktivnost – na kraju se stvar svede na isto: ispit nije položen. Uzrok je manje važan, to jest on ne utiče na sam ishod.

Najbolja stvar u vezi frustracione tolerancije je ta što ona nije nešto sa čim se rodimo i živimo do kraja života. Ona se može razvijati, tako što ćemo je jednostavno navežbavati. Ostati u situaciji kada bismo najradije pobegli. Ili progutati već jednom tu žabu. Po prirodi stvari, većina nas nema zavidno visoku toleranciju na frustracije. Želimo da nam je prijatno i vrlo smo spretni u tome da napravimo i čitav lavirint ponašanja kako ne bismo išli ka onome što je neprijatno. Bolno. Neudobno. I okolnosti zapravo često budu te koje nas na to suočavanje nateraju.

Ako prihvatimo da je situacija neprijatna i da je sasvim u redu da i nama ne bude prijatno dok smo u njoj, onda sebi dajemo još jednu alternativu. Još jednu opciju. Izbor:

  • da li da izbegavamo situaciju i dalje dok je god to izvodljivo ili
  • da se upustimo u to od čega bežimo, da se sa time suočimo i da dozvolimo sebi da nam bude neprijatno.

Vremenom, tolerisanje frustracije postaje sve lakše. Naučite svoj mozak da misli na taj način, a mozak je ljudski odličan u učenju. Neprijatne situacije najbolje se podnose tako što se u njih upuštate, i svaki put kad iz njih izađete, shvatićete nekoliko stvari: prva je da ste preživeli, druga je da često to nije bilo baš TOLIKO neprijatno koliko vas je sopstveni um u to mogao ubediti i, treća, da ste uradili ono što je trebalo, što je samo po sebi snažan podstrekivač motivacije.

Sve te priče o uspehu su zapravo priče o toleranciji frustracije. O tome kako se ljudi upuštaju u stvari koje su teške, neprijatne i bolne. I u njima istraju. O tome govore svi ti citati o uspehu, o upornosti, o hrabrosti. Hrabrost je odličan primer tolerancije na frustraciju, jer ono predstavlja delanje uprkos strahu.

Istina je da od svih tih priča o uspehu vidimo samo finalni proizvod – kao kad bi vam neko dao da osetite jedan runner high – ali vam ne pokaže šta mora da se preživi pre nego što se do njega dođe. Ista je stvar i sa uspehom, jer dolazak do njega mora da – boli. Samo je pitanje kako ćemo se sa time nositi.

Poslednja izmena dana 5. avgusta 2017. u 14:42


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »