Nedavno sam doživela trenutak osvajanja sveta. Trenutak u kome shvataš da si, posle mnogo vremena, uspostavio carsku vlast nad važnim područjima svog života. Ovakva vrsta pobede bogato nagrađuje telo i um: energija unutra je nesavladiva a mozak je moćan, plodan i pun novih snova i ideja. Pomislila sam kako bi bilo da osećaj pobede nad sobom možemo da izazovemo kad god nam je potreban? Ako nisi budistički monah, već najobičniji čovek u najobičnijem gradu, da li možeš da istreniraš svoje telo da ti uvek šalje pobedničke impulse?

Lepo je kad zaboraviš da razmišljaš i dopustiš sebi da samo osećaš, kao dete. S druge strane, možda je još lepše kada negativnu emociju razbiješ jednostavnim pitanjem: Zašto si tu? Zašto se ovako osećam? Neretko se desi da odgovor bude banalan ili da otključa rešenje, tako da se sama emocija razvodnji do takve bistrine da nestane. Onda se desio i ovaj tekst, koji me je podsetio na to da pobedu svi razumeju, dok neuspeh dolazi u milion različitih kategorija, zavisno od perspektive „gubitnika“. Jedno nam je zajedničko: svi bismo radije prespavali sate (ili mesece) koji slede jer mozak na gubitku nikog ne štedi.

Fiziološki odgovor na gubitak i dobitak se najbrže i najlakše može pronaći u telima onih koji se sa njima, u najplastičnijem obliku, susreću svakog dana: kockari i profesionalni sportisti. Ako uzmemo da je ishod kocke puka sreća i malo statistike, a sport rezultat ljudskog napora i treninga, daleko je zanimljivije izučiti jednog atletičara, na primer.

Sve počinje tremom. A ona nastaje iz dve različite senzacije u mozgu: prihvatanja i iščekivanja izazova koji nam sledi, ili osećaja pretnje po nas same, u slučaju da izgubimo. Prvo je ono što zovemo „pozitivna trema“ – uzbuđenje koje forsira pumpanje srca i intenzivno strujanje krvi i kiseonika kroz telo. U drugom slučaju, mozak već ulazi u područje straha, kada srce opet jako lupa, ali se vene sužavaju, pritisak povećava, a atletičar koji obara rekorde na treningu na takmičenju postaje prosečan, u svojoj nemoći da telo snabde dovoljnom količinom kiseonika i energije. Još jedna stvar koja ne ide u prilog našem uplašenom atletičaru je i to što svaki poraz podseća telo na kaznu koju će dobiti – snuždenost i bol – i time pojačava strah od istog osećaja, odnosno gubitka. Dakle, ono što naš atletičar želi jeste da ostane u „zoni izazova“. Kako? Stručnjaci će reći „prihvati ovu mogućnost kao sasvim normalnu fazu tvog razvoja“.

Osim toga, rešenje leži i u prirodnom, već izgrađenom stavu koji se krije u ličnosti. Neko će po difoltu juriti za pobedom, neko će igrati da ne izgubi. Konstantno ponavljanje u sebi „nemoj sad da zabrljaš“ je kremen koji će tiho i pokvareno potpaliti plamen straha koji dobru tremu pretvara u lošu. Ukoliko snaga volje, ili želja, ili adrenalin ipak ućutkaju ovaj zabrinuti glasić u glavi, mozak počinje da vizualizuje najbolji mogući ishod ove igre i da mu stremi svim silama. Jer zna šta sledi ako uspe: velika isporuka dopamina i testosterona. Dok dopamin dovodi ushićeje do usijanja, testosteron nam gradi samopouzdanje i dodiruje još jedan aspekt igre – konkurenciju. Što jače osećamo njeno prisustvo i želju da se protiv nje izborimo, to je lučenje ovog hormona intenzivnije. To objašnjava zašto su muškarci mahom zaokupljeniji pobedom od žena, kao i finoću linije između odvažnosti i agresivnosti.

U slučaju da izgubimo, njega menja ozloglašeni hormon kortizol. Pored uloge koja mu je dodeljena, a to je raspodela šećera i masti po organizmu kako bi on funkcionisao kako treba, on pokušava i da pomogne telu da podnese stres. Ono što ne očekuje su izuzetno veliki napori i visok nivo stresa kome se izlažemo, a koji skače u neslućene visine kada se konstantno suočavate sa igrom dobitka i gubitka. Pokušavajući da pomogne, kortizol se tada luči preobilno, a neretko i predugo, što dovodi do osećaja kome smo pripisali etiketu poraza. Ako ga pustimo da ovo radi iznova i iznova, može da nas odvede u insomniju, depresiju i blagi osećaj poraza za dobro jutro.

I tako se vraćamo na početak teksta i početak igre. Gubitak nije isti za sve, pobeda jeste. Sve što možemo da promenimo jeste skretanje, kada se nađemo na raskrsnici koja u deliću sekunde odlučuje da li upravo gubimo ili se samo gradimo.

Poslednja izmena dana 29. oktobra 2016. u 23:34


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.