Svako ko pliva u preduzetničkim vodama vrlo dobro zna šta je neizvesnost. Zna kako izgleda u svim svojim formama: i kad je kao vrelo ulje na koje su vas bacili i kad je kao kuvanje na tihoj vatri.

Neizvesnost je nešto na šta svako ko snosi isključivu odgovornost za svoj posao i poslove drugih ljudi može da računa. Možda ćete izbeći neke stvari koje su zadesile druge ljude. Možda ćete biti pošteđeni klasičnih početničkih pehova. Ili nećete. Ali ono čega sigurno nećete biti pošteđeni je neizvesnost.

Ljudi sa kojima razgovaram na temu preduzetništva često mi kažu da je upravo neizvesnost razlog zašto se sami ne upuštaju u takvu avanturu. To su mahom sposobni, odgovorni ljudi, ali kažu da bi ih neizvesnost pojela. I ona stvarno to radi, jede vas.

Čak i ako ostavimo po strani okruženje u kom se poslovanje odvija, to jest sve te silne faktore koji su promenljivi i kompletno van našeg domašaja, i dalje ostaje činjenica da je neizvesnost u opisu posla preduzetnika.

Da li to znači da smo bespomoćni? Da ćemo se – večno (dobro, možda ne večno, ali dok god smo preduzetnici) – rvati sa njom, u pokušaju da je pobedimo, da je ućutkamo, da na nju zaboravimo?

To jeste jedna od opcija. Svaki put iznova prolaziti kroz sve ono što nas na kraju dovede do osećaja gubitka tla pod nogama. Zvuči dramatično? To je zato što jeste. Dakle, možemo da se stalno sa njom iznova borimo, ali šanse da je pobedimo su nikakve. Možda ćemo imati periode kada ćemo moći da se ušuškamo u plodonosne poslovne poduhvate, kontinuirane projekte i stalne klijente, ali pre ili kasnije doći će vreme kada ćemo morati ne samo da se sa neizvesnošću ponovo suočimo, već i da je prigrlimo, ako želimo da se pomerimo sa tačke na kojoj smo sad. A i to je, inače, u opisu posla preduzetnika, zar ne?

Sa neizvesnošću na „ti”

Postoje izvesne stvari koje možemo raditi kako bismo neizvesnost doživljavali kao deo svoje svakodnevnice, ali na način koji nam neće uzrokovati da iznova proživljavamo neprijatna osećanja i sa njima prateće misaone procese. Ne smemo zaboraviti ni na procese koji se pritom dešavaju u našem telu, a koji ga iscrpljuju. Jer, neizvesnost je stres, a stres je opasnost po naše zdravlje, mentalno i fizičko.

Evo nekoliko stvari koje mogu biti korisne.

„Odlepljivanje”. Ovaj princip veoma je važan za promenu pristupa koji imamo ka neizvesnosti, a primenljiv je na sve neizvesnosti koje nas mogu snaći, ne samo na onu koja se odnosi na posao. Odlepljivanje koristim kao termin za prostor koji stoji između mene (moje ja) i posla koji radim. Taj posao mi možda jeste užasno važan i bavljenje preduzetništvom jeste nešto što istinski želim, ali to ne znači da sam ja svoj posao. Ja sam mnogo više od toga; svako od nas je. Jedna od stvari koje ja jesam je preduzetnik, a ta stvar – kao i sve ostale u životu – u samo jednoj sekundi može da prestane da postoji. Ta činjenica je zastrašujuća, ali evo je: sve što imamo u životu – ne samo materijalno, već svi odnosi sa drugim ljudima, sve do čega nam je istinski stalo – u jednoj sekundi može da nestane. Niko od nas ne zna šta nosi novi dan, niko od nas ne zna hoće li ga sutra dočekati. Kako sad ta neizvesnost izgleda pored one koja se svodi na „Možda se klijentu ne svidi moje rešenje”? Ovde, ipak, nije reč o zastrašivanju, niti o principu manjeg zla („Možda sam u minusu, ali makar sam živ”), zato što to ne radi posao. Ne funkcioniše, jer svakom je njegova trenutna muka najveća. Zato se u tom malom prostoru, nastalom zahvaljujući „odlepljivanju” mene od mog posla, nalazi i jedno malo, ali ključno zrno slobode: Ja nisam moj posao. I moj posao će možda ukoliko sutra da propadne i to neće biti lepo ni prijatno, ali ja ću i dalje biti ja.

Prihvatanje. Nakon „odlepljivanja”, prihvatanje činjenice da je sve, uvek i zauvek, potpuno neizvesno, pomoći će da se pomirimo sa neizvesnošću. Prihvatanje ne znači negiranje, potiskivanje ili pokušaje da o tome ne mislimo (ili da teramo sebe da mislimo pozitivno). To je nemoguće – svi mislimo o tome, čak i kad ne želimo, neizvesnost nam pokuca na vrata koja ne možemo da joj zalupimo ispred nosa. Prihvatanje se prevashodno odnosi na to da znamo šta je neizvesnost, kako ona izgleda i šta ćemo sa njom da radimo. A sve što treba da radimo je da je pustimo da bude ono što jeste – neizvesnost, nelagodan osećaj u stomaku, praćen brigom i nastojanjem da je smanjimo. Nećemo joj umanjivati značaj, ali nećemo od nje praviti nepobedivo čudovište. Ona je samo to što jeste, i kada naiđe, možemo da je pustimo da obitava u našem prisustvu, da uočimo sve emocije, misli i telesne senzacije koje nam njeno prisustvo uzrokuje i onda – da ih pustimo. Da budu tu. Da odolimo porivu da se spasimo, da pobegnemo, da sebe ubedimo da će sve biti u redu. Jer možda neće, to ne znamo. To ne znači da će takvo prihvatanje biti lako i jednostavno, i ne znači da se više nikad nećemo naći u vrtlogu neizvesnih okolnosti. Ne, to znači da radimo na tome da je doživimo kao nešto potpuno normalno i prirodno. Što ona i jeste. Neizvesnost nije falinka, mana, deo sebe koji bismo želeli da amputiramo; ona je sastavni deo života.

Balans. Uspostavljanje balansa odnosi se na presložnjavanje stvari u našoj glavi. Dakle, sa jedne strane imamo stvari na koje možemo da utičemo, kao što su poštovanje rokova, radna disciplina, svi napori i pokušaji koje činimo kako bismo došli do željenog rezultata. Sa druge strane stoji sve ono na šta nemamo uticaj: volja i namere druge strane (klijenta, odnosno bilo koje strane od koje zavisi krajnji ishod), sreća (odnosno nedostatak iste), svi širi faktori koji se odnose na poslovanje (recimo, novi propisi i tome slično)… dakle, sve ono što je izvan opsega naše kontrole. Dok god znamo da činimo sve kako bismo došli do željenog rezultata, bićemo mirniji po pitanju svega onoga na šta ne možemo uticati. To ne znači da će neizvesnost nestati, ali će se izmeniti naša percepcija u vezi sa stepenom bespomoćnosti u datim okolnostima.

Podrška. Biti sam u neizvesnosti sigurno je dvostruko teže nego deliti je sa nekim. Prisustvom drugih ljudi ona ne postaje manja, ali nam isto to prisustvo može pomoći da se ne osećamo usamljeno u svom problemu. Podršku mogu da nam pruže ljudi koji su i sami u sličnoj priči, a to isto mogu biti i drugi bliski ljudi. Razgovor, druženje, smeh, zajedničke aktivnosti… sve su ovo sjajne stvari za prevenciju, odnosno gašenje požara uzrokovanog stresom. Sa nekim ko nam je blizak možemo da pričamo baš o tome što nas muči, a možemo i o nekim sasvim drugim stvarima. Jedino što nije mudra strategija je osamljivanje i težnja da sami nosimo svoj teret. Mi ga svakako nosimo sami, isto kao što se sami rađamo i umiremo, ali to ne znači da nam kvalitetno provedeno vreme sa drugima ne može olakšati sve ono sa čime se suočavamo. Tu spada i sve ono što inače radimo da bismo obogatili ono svoje ja koje se ne svodi samo na posao (pecanje, skijanje, čitanje, šetnja…)

Svako ljudsko biće na planeti zna šta je neizvesnost. Počne negde tamo kod prvog pismenog iz matematike i više ne odlazi nikada. I, kako godine prolaze, sve je veća, jer je sve veći broj stvari oko kojih brinemo i koje su nam važne.

U preduzetništvu je ona sastavni deo svega što ono čini, ali setite se i svih dobrih stvari koje su vas na prvom mestu i podstakle da budete preduzetnik. Nemojte ih izgubiti iz vida, jer se čitava stvar zapravo i svodi na to da li su pozitivne strane jače i važnije od onih negativnih. A neizvesnost je samo jedna od njih. Tvrd orah, ali i dalje samo orah.

Poslednja izmena dana 11. decembra 2016. u 02:03


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »