Jedan korak napred, pa unazad dva – ovako bi se, ukratko, mogli opisati trenuci kada se na putu do ostvarenja ambicija suočimo sa (ne)predviđenim usporenjima. Ukoliko još postoji neko ko stazu ka uspehu zamišlja kao uspravnu, ravnu crtu, raznorazni spletovi okolnosti vrlo brzo će mu takvu iluziju raspršiti. Uostalom, i oni koji bilo kakav poslovni poduhvat započnu trezveno pomislivši „ovo će biti čupavo“, vremenom shvate da ih na neke stvari ipak niko unapred ne može pripremiti.

Stoga je i svako putovanje do destinacije zvane „uspeh“ osuđeno da s vremena na vreme zaliči na sumanutu vožnju u kojoj se učesnici (s punim pravom) zapitaju hoće li im prevozno sredstvo uopšte ostati čitavo. Iako svi svoju mapu iscrtavamo u skladu sa sopstvenim zamišljenim težnjama, postoje i neki unapred ucrtani „krstići“ na koje ćemo manje-više svi u praksi naleteti.

  1. Iskusićemo patnju.

Ponekad bukvalno, ali češće, ipak, figurativno, korak unazad u biznisu uzdrmaće i one sa nezajažljivim optimizmom. Ko god smatra da je put ka uspehu prevashodno usamljenički poduhvat, samo je delimično u pravu – brige i neizvesnost kad-tad će postati verni pratioci svakoga ko se na njemu zadesi.

To, ipak, ne znači da čak i ekstremni slučajevi nemaju šansu da dožive srećan kraj. Kako je svaki put ka pravom uspehu nezamisliv bez izvesne količine patnje, situacije koje smo skloni da doživimo kao katastrofalne ne događaju se bez razloga. Bez otežavajućih okolnosti nema ni istinskog napretka, a prihvatanje takvih situacija i prilagođavanje promenama samo je mnogo bolniji način da pređemo još jedan stepenik više.

  1. (Prerano) Odustajanje će nam delovati kao najrazumnija opcija.

Pogotovo kada se zateknemo sa glavom zaronjenom u šake, pokušavajući da odgonetnemo u šta smo se to upustili. I sve to zbog činjenice da ne postoji način da saznamo u šta se upuštamo sve dok se zaista ne odlučimo na to. U takvim momentima bori se ili beži reakcija postaje gotovo sasvim izvesna, s tim da će ono beži ponekad pretiti da prevagne i odnese pobedu.

Odgovor na pitanje da li je razumnije poslušati glasić koji uporno šapuće „beži“ ili ipak vredi ići dalje – niko sa sigurnošću ne zna, uključujući i nas same. Ako ništa drugo, teško da postoji bolji način testiranja naše izdržljivosti i želje za istrajavanjem.

  1. Prekidaćemo dugogodišnja prijateljstva.

Toliko puta ponovljena fraza kako uspeh ne ide bez velikih žrtvi, u praksi se neće svideti baš svima. Uvek će oko nas biti onih koji će se osetiti uskraćenim za naše vreme i pažnju. Pošto ne dele našu viziju o krajnjem cilju kome stremimo, i naša istrajnost će im, uslovno rečeno, biti poprilično neshvatljiva.

Stoga se mnogi nađu i pred nimalo jednostavnom dilemom: vredi li uz takve saputnike nastavljati putovanje? Dok stignemo na krajnju destinaciju, shvatamo da je uz nas ostala jedva nekolicina onih koji su sa nama putovanje i započeli – tačnije, oni koji nas svojim sumnjama nikada nisu ni sputavali.

  1. Drugi će nas ponekad obeshrabrivati i (bezrazložno) nam zavideti.

Odluka da pođemo putem ostvarivanja svojih ambicija u pravom smislu će nam otvoriti vrata još jednoj spoznaji. Mnogi neće shvatiti našu potrebu da iskoračimo iz uspavane gomile i pokušamo da otkrijemo i ispunimo svoje potencijale. Neki od njih će biti vrlo direktni u nastojanju da nas obeshrabre i usade nam sumnju, ne ostavljajući nam mnogo izbora sem da se u tišini posvetimo svojoj misiji i pustimo da rezultati govore za nas.

I koliko god zvučalo kao kliše, ima i onih koji ne praštaju tuđ uspeh. Čak i ukoliko su i sami na sličnom putu, ponekad ćemo se umesto podrške susresti sa njihovom sujetom i zavišću; a koliko će nam ona teško pasti zavisi od toga da li, i u kojoj meri, su nam ti ljudi bliski. U svakom slučaju, povremeni susreti takve vrste očvrsnuće našu otpornost na tuđe pakosti, te nas naučiti preko potrebnoj fleksibilnosti u odnosima sa drugima.

  1. Suočićemo se sa konstantnim preispitivanjem.

Sitne ili krupne odluke od kojih zavisi naš sledeći pomak napred, sasvim izvesno će pratiti makar minimalna količina sumnje. Posumnjaćemo u kvalitet ili količinu svog znanja, vagaćemo instinkte i šesta čula koja poručuju „uradi ovako ili onako“, ili ćemo iznova preispitivati već donešene odluke. Koliko god njihova svrha bila da nas sačuva pogrešnih izbora i nepopravljivih grešaka, izvesno je i da će nas unutarnji konflikti usporiti u nastojanjima da prelomimo i donesemo važnu odluku.

Svakako, određeni stepen sumnje pratiće nas kad god se suočimo sa izborima vezanim za bilo kakve suštinski važne promene. S druge strane, i to je sasvim u redu sve dok znamo da je jedini pogrešan izbor onaj koji nikada ne načinimo.

  1. Rizici se ponekad neće isplatiti.

U situaciji kada nam neizvesnost postane jedina sigurna konstanta, rizik koji je prati nameće se kao potpuno izvesna opcija. I ne samo rizik kao takav, već i saznanje da će naš hrabar i odvažan iskorak u neizvesnost s vremena na vreme rezultirati razočaranjima, promašajima i gubicima.

U suštini, svakim, pa i najmanjim rizikom, delom se „odričemo“ onoga što nam je poznato zarad nečega što može – a i ne mora – biti. Za nagrade ćemo ponekad platiti visoku cenu, bilo da je ona materijalna, ili uzima oblik kritike i neodobravanja od strane drugih. U svemu tome, ostaje nam da dobro procenimo koliko smo energije i resursa u taj rizik spremni da uložimo, a faktore na koje možemo da utičemo pokušamo da preokrenemo u sopstvenu korist.

  1. Na kraju, sve će biti vredno truda.

Paradoksalno, mnogo ljudi će na kraju ovog nesvakidašnjeg putovanja shvatiti da njihovo finalno odredište nimalo ne nalikuje onome što su na samom početku zamišljali – možda baš zato što ih je krivudava linija odvela u nekom potpuno drugačijem smeru. Uprkos tome, saznanje da su do njega ipak stigli, daje im potvrdu i da su svi napori bili vredni truda.

Sve dok znamo da su naši planovi i postupci ispravni, te da svojim primerom možemo pozitivno uticati na svoje okruženje, krivudava linija uspeha nameće se kao (još jedna) njegova nužna komponenta. A kada uvidimo da krajnja destinacija – nasuprot nekog zamišljenog mesta na koje treba da stignemo – više nalikuje unutrašnjem osećaju koji težimo da pratimo, i naše putovanje počinje da dobija potpuno drugačiji smisao.

Poslednja izmena dana 10. januara 2018. u 00:20


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »