Ne, ovo nema veze sa istoimenim eksperimentalnim/alternativnim/od-svega-pomalo sastavom s kraja devedesetih. Niti ta neočekivana sila bilo šta rešava. Niti je, zapravo, neočekivana.

Odnosno, neočekivana je utoliko što se pojavljuje baš onda kada po svim merilima ne bi trebalo da se pojavi; i to ne da reši stvar, već da je dodatno zakomplikuje.

Po pravilu, pojavljuje se u trenucima kada svim snagama pokušavamo da učinimo nešto da bismo unapredili trenutnu situaciju ili promenili svoj život nabolje. Ovo će možda najbolje shvatiti neko ko je, recimo, odlučio da zarad brige o zdravlju izgubi 10 kilograma. U početku njegovi napori daju rezultate, i deluje kao da će bez suvišnih poteškoća uspeti u svojoj nameri. No, vremenom počinje da mu se čini kao da krajnji rezultat uporno izmiče, uprkos tome što ulaže sve više napora. Ali kako objasniti činjenicu da ispada teže osloboditi se ona poslednja 2 kilograma viška nego prethodnih osam?

Sličan šablon primećuje se i u nekim drugim situacijama. Na primer, prestanak pušenja, ili prelazak na zdrav režim ishrane. Ili prevazilaženje destruktivnih obrazaca ponašanja – rečju, bilo kakav pomak vezan za uvođenje kakve pozitivne promene. I taman kad nam krene i pomislimo koliko nam dobro ide (i zbog toga nam ne biva ni suviše neprijatno) – eto i te neočekivane, nevidljive sile da sabotira sav dotadašnji napor.

U čemu je ovde problem, i zašto bilo kakva vrsta rada na sebi predstavlja toliki izazov?

Nevidljive sile, ipak, postoje

Tačnije, bar ta jedna za koju nam se čini da minira svaki naš pokušaj progresa.

Paradoksalno, da nema takve sile, egzistencija nebrojenih lajf-koučeva, trenera životnih veština i ostalih pripadnika personal-development industrije bila bi ozbiljno ugrožena. Na kraju krajeva, da takva sila ne postoji, svaka promena bi bila suviše jednostavna i lako dostižna. I u čemu god želeli da postignemo napredak, ona je uvek tu i vrlo je realna – toliko da joj možemo dati i naziv.

Otpor.

Ali, zbog čega bi se uopšte iko zdravorazuman opirao pozitivnim promenama? Uostalom, to i nema mnogo smisla ukoliko se neko zaista trudi?

Pre no što se pozabavimo ovim logičnim pitanjem, valja napomenuti da taj otpor nikada neće ni doći iz onog zdravorazumskog dela. Ne proizilazi iz bilo kakvog svesnog načina mišljenja ili delovanja, niti ima veze sa nedostatkom želje za promenom – što ga praktično čini imunim upravo na sve svesne obrasce. Jer u suštini, otpor predstavlja urođeni program nesvesnog.

I gde je sad tu logika?

Čuli ste verovatno za pojam homeostaze. U najkraćim crtama, to je urođeni program svakog živog organizma dizajniran da održava balans. Telesna temperatura, nivo kiseonika u krvi ili arterijski pritisak – svaka suštinski važna telesna funkcija regulisana je homeostazom, koja sprečava nastanak potpunog haosa u našem organizmu.

Ipak, ona nije zadužena samo za održavanje korisnih balansa – što, u slučaju onog pojedinca koji je rešio da izgubi 10 kilograma, daje odgovor na pitanje zbog čega je najteže osloboditi se onih poslednjih nekoliko kilograma viška. Naime, savršeno uspostavljen program homeostaze ima zadatak da održava „status quo“ čak i kada je promena koju želimo da uvedemo suštinski pozitivna.

Zaključak? Homeostaza je program dizajniran da pruži otpor bilo kakvoj vrsti promene.

Isti takav program postoji i na našem psihološkom nivou, a njegova uloga vrlo je slična programu prave homeostaze. To objašnjava i činjenicu zbog čega je lako skliznuti u stare obrasce ponašanja kada pokušavamo da promenimo neku naviku ili usvojimo pozitivn(ij)e modele ponašanja ili delovanja.

I baš kao (ne)očekivana, nevidljiva sila koja se iznenada pojavljuje, taj urođeni „preventivni program“ našeg razvoja poprilično je uporan. Strpljivo čeka priliku da nas vrati na startnu poziciju i omete naš proces napretka. Iako ovo objašnjenje možda nije preterano utešno, to ne znači da su naši napori unapred osuđeni na propast.

Kako pobediti nevidljive sile?

Kao što ni Rim nije sagrađen za jedan dan, tako je i nevidljive sile praktično nemoguće obuzdati preko noći. Sve počinje od shvatanja same suštine otpora, a to je osećaj sigurnosti koji u nama izaziva zadržavanje starih obrazaca. Kada smo navikuti na tzv. hodanje po poznatom terenu, potpuno je razumljivo i da se postizanje bilo kakvih promena vremenom ispostavlja kao veći izazov nego što nam se čini.

Ukoliko shvatimo i da je količina tog otpora srazmerna veličini promene kojoj težimo, recept koji se nameće je, zapravo, poprilično jednostavan. Uz male i gotovo neprimetne iskorake, zavaraćemo neočekivanu silu ne dajući joj suviše povoda da počne da nas vraća na onaj poznati teren sa koga želimo da iskoraknemo.

Za početak, mogli bismo pokušati da se, malo po malo, odričemo potrebe za kontrolom. Kada nastojimo da iskontrolišemo previše stvari odjednom, slepo praćenje rutine postaje nam jedini način da to postignemo. Zato dopuštanje drugima da ponekad odlučuju umesto nas predstavlja dobru osnovu za vežbanje otpuštanja ukorenjenih obrazaca i postepenog gubljenja otpora prema bilo kakvoj vrsti promene.

Zato bi, u skladu sa korak-po-korak sistemom, to mogle biti promene koje će nam prijati. Na primer, ne moramo se baš svaki put sa prijateljima sastajati na uobičajenim mestima ili se istim putem vraćati sa posla. Odnosno, neke stvari bismo mogli uraditi na drugačiji način nego do sada, a dodavanjem raznolikosti u svakodnevnu rutinu, pomalo ćemo i uzdrmati taj poznati teren na koji smo toliko navikli.

U početku bi nam se zbog toga mogao javiti i blagi osećaj nelagode, što je zapavo uobičajen vid manifestovanja onog nesvesnog otpora. On će pokušati da istera svoje uveravajući nas da nešto gubimo ili da nam nešto nedostaje. Istini za volju, to je potpuno tačno – gubimo osećaj sigurnosti i udobnosti, koliko god promene bile minimalne. Usmeravajući nam pažnju na nedostatak, psihološka homeostaza prilično veštom taktikom i dalje pokušava da održi status quo.

I zato, pre nego što počnemo ozbiljnije da „hranimo“ taj osećaj, mogli bismo se podsetiti i dobrih strana tog gubitka. U ovom slučaju, to znači i više upražnjenog mesta za pozitivne promene kojima težimo. Održavajući takav fokus, vremenom ćemo se navikavati i na nepoznate delove onog terena, sve dok kontinuiranim slabljenjem nevidljivih sila ne uspostavimo i neke nove, korisnije programe psihološke homeostaze.

Poslednja izmena dana 31. maja 2017. u 08:50


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »