Tridesetih godina prošlog veka nemački proizvođači automobila dominirali su u svim trkama. Mercedes i Auto Union (koji danas znamo kao Audi) bili su apsolutno nepobedivi. Zvali su ih Srebrne strele. Velike zasluge za njihov uspeh imala je i nemačka država koja je u to vreme jako puno ulagala u razvoj tehnologija, pa su i njihova razvojna odeljenja bila na budžetu.

U to vreme nije postojala Formula 1, ali je postojalo Evropsko prvenstvo u automobilizumu. Tokom godine vozilo bi se nekoliko trka za bodove za šampionat, i to su najčešće bile Velike nagrade Italije, Belgije, Francuske i Nemačke. Neke od tih trka bile su na legendarnim stazama koje postoje i danas i deo su najbržeg cirkusa na svetu.

Pored Nemaca, važnu ulogu su imali i italijanski timovi, ali prosto nisu mogli da pariraju tehnologiji Nemaca. Imali su odlične vozače, ali automobili nisu mogli biti konkurentni. Te 1935. godine, posle prve trke u Belgiji Nemci su bili vrlo ubedljivi. Prva dva mesta odneo je Mercedes, a vozači i veliki šampioni Rudi Karačola i Manfred fon Brauhič bili su ubedljivi. Naredna trka vozila se na legendarnom Nirburgringu. Nemačka dominacija, na nemačkom tlu u tako osetljivom trenutku bila bi konačni udarac svim protivnicima. Tog 28. jula više od 300.000 ljudi došlo je da posmatra demonstraciju sile, iako je vreme bilo izuzetno loše.

Nirburgring je bio teška i komplikovana staza. Krug dug čak 23 kilometra sa 174 krivine bio je jako zahtevan za vožnju. Za razliku od drugih staza, ovde brzina nemačkih vozila nije bila toliko izražena, iako su imali čak 445 konjskih snaga pod haubom (u poređenju sa 330 ks Alfa Romea). Alfa je unapredila maksimalno svoj model, ali zastareli motor nije mogao dalje. Staza je bila takva da su stalna kočenja i ubrzavanja značile mnogo veću potrošnju guma i potencijalni problem za Mercedes.

Za volanom Alfa Romea bio je četrdesetrogodišnji Tacio Nuvolari. Iskusni Italijan odvezao je dobro kvalifikacije, ali mu u trci niko nije davao previše šansi. Niko osim njegovog vođe tima. Na početku trke, izbio je na čelnu poziciju, ali bilo je izvesno da će je izgubiti… Ipak, posle deset krugova, skoro na pola trke, kada je došlo vreme za dolivanje goriva i zamenu guma, Tacio je i dalje bio vodeći. Vozio je precizno, bez previše forsiranja ubrzavanja i kočenja, i prosto je klizio stazom. Znao je da trku dobija najviša prosečna brzina, a ne najbrži krug, ili najviša brzina na pravcu. A onda peh…

Drugoplasirani Brauhič je pit stop uradio za 47 sekundi, a ekipa Alfa Romea je zbog kvara na pumpi za gorivo potrošila čak 2 minuta i 14 sekundi. Kada se vratio na stazu Nuvolari je bio tek šesti. Ipak, nije gubio nadu, znao je da ima još više od 200 km trke i priliku da polako sustigne vozače koji su ispred. I tako je i bilo, lagano je smanjivao prednost, prestizao jednog po jednog, a neki su mu i pomogli izletanjima.

Pet kilometara pred cilj, u poslednjem krugu, prvoplasirani fon Brauhič imao je 35 sekundi prednosti. Publika je bila u transu. U jednom trenutku, u retrovizoru je ugledao Nuvolarija daleko iza. Da bi pokazao svu silu, popatosio je gas. A onda katastrofa… Dotrajale, izmučene gume nisu izdržale. Bio je van staze.

Tacio Nuvolari je hitao ka pobedi. Ubrzo je i prošao kroz cilj kao prvi. Pobedio je u nemogućoj trci. Drugoplasirani Hans Štuk stigao je posle više od dva minuta, a jedan od velikih favorita Karačola posle više od tri. Prvo mesto otišlo je Alfa Romeu, a narednih osam zauzele su Srebrne strele. Sve, osim onog jednog koje su toliko želeli i iščekivali.

Pobedio je najbolji vozač, a ne najbolji automobil. Ipak, vođi tima Alfa Romeo bilo je jasno da se titule ne mogu osvajati sa toliko inferiornim automobilom. Rigidan sistem, zastarele ideje, nisu bile nešto što je mogao da promeni, a novca svakako nije bilo dovoljno da se nastavi. Želeo je, ako već snosi potpunu odgovornost, i potpunu slobodu u odlučivanju i kontrolu.

Karačola je kasnije te godine postao prvak Evrope, Nuvolari je 1939. odvezao svoju poslednju trku. Bila je to poslednja Velika nagrada Beograda, koju je i osvojio.

A šef je odlučio da ipak napravi samo svoj tim i da ga nazove po sebi. Njegovo ime je bilo Enco Ferari, a Scuderia Ferrari posala je najveći automobilski tim svih vremena.

Foto: Tharrin

Poslednja izmena dana 8. januara 2017. u 13:40


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »