Kada nam ponestane argumenata, neretko se uhvatimo za izreku: „U ljubavi i ratu je sve dozvoljeno.“ U jednom istorijskom trenutku, britanske vojne snage su je shvatile veoma ozbiljno.

Sve se odvija 1957. godine u Velikoj Britaniji, čiji visoki činovnici razvijaju strategiju odbrane u slučaju napada Sovjeta. Iako opremljeni velikom zalihom oružja i najboljim naučnicima koje je je mogla da okupi, Kraljevska istraživačka jedinica za razvoj naoružanja je konstantno u potrazi za inovativnim metodama koje će im obezbediti sigurne granice.

Poučeni iskustvom iz nedavno okončanog Drugog svetskog rata, Britanci ne prepuštaju ništa slučaju. Odlučuju se za načinjanje nuklearnih zaliha, sa idejom da oduvaju napadnute delove Zapadne Nemačke u paramparčad. Kako ni to nije bilo dovoljno, mozgovi operacije se slažu da je potrebno sprovesti akciju pomoću širokog asortimana – bombama, raketama i nuklearnim minama, koje će biti postavljene na površinu zemlje, zakopane u nju i potopljene u reke i jezera, osiguravajući to da će razoreno tlo biti nenastanjivo i nepristupačno mnogo nakon eksplozije, odnosno rata. Tome prethodi i mnoštvo uništenih života, trupa i neprijateljskih zaliha.
Međutim, smatra se da ni ovo nije dovoljno.

Desetak godina ranije, iste snage su formirale najmanju, ali razornu nuklearnu bombu poetičnog imena u odnosu na svoju namenu – “Plavi Dunav”. Njegova konstrukcija se zasnivala na nepouzdanom temelju kao što je olovno kiselinski akumulator, što je bio razlog zbog kog se pre smatrao za naučni eksperiment nego za inovaciju u tehnologiji oružja. Ipak, u datim okolnostima 1957. godine, britanska vojska kreira novo oružje bazirano upravo na “Plavom Dunavu”. Sklepani monstrum izgledao je kao svojevrsni bojler od sedam tona sa ogromnom nuklearnom bojevom glavom, spreman da napravi krater od 115 metara ako se aktivira na površini, a 195 metara ukoliko se aktivira pod zemljom. Dodatna pogodnost je bila ta što je mogao da se aktivira do osam dana nakon postavljanja sa udaljenosti od jednog i po kilometra.

A onda se javlja problem na koji niko nije računao. Novonastala nuklearka, krštena “Plavi paun”, možda neće moći da preživi uslove evropske zime. Da bi mogla da bude detonirana potrebno je održati je na određenoj temperaturi. Kako je, po narudžbini, već bilo napravljeno deset komada nije postojala opcija povratka. Plavi paunovi moraju naći način da se ugreju. Usledio je ratni brainstorming koji je izrodio nekolicinu potencijalnih rešenja, pre praktičnog nego naučnog karaktera, kao što je zavijanje bombi u debelu ćebad. A onda se pojavljuje neverovatno inovativni mladić (predpostavljamo) čije ime, nažalost, istorija nije zabeležila. Zamišljeno je da se u same bombe ubace kavezi sa pilićima i nešto hrane i vode, dovoljnim da ih održe živima nekoliko dana do dolaska neprijateljskih trupa. Premda u užasnim uslovima, pilići bi mogli da prežive koliko je bilo potrebno, a njihova tela i održavala temperature na visini dovoljnoj da se “Paunovi” u čijim bi se utrobama nalazili održe funkcionalnim.

Naravno da je ideja odbijena. Zanimljivo je, međutim, to što je prošla dosta razglabanja dok definitivno nije dobila crveno svetlo. A zašto nas uopšte čudi? Ovo nije bila prva bomba na “ptičji pogon”. Drugi svetski rat izrodio je i druge sulude ideje, s tim što je poneka bila i odobrena – u projektile sa golubovima pilotima uložene su desetine hiljada dolara, dok su bombe koje su aktivirali slepi miševi doživele uspeh. Bez šale, projekat “Plavi paun” je 1958. zaključno odbijen jer je postojao preveliki rizik od “radioaktivnih padavina” na neželjene teritorije.Za one kojima je teško da poveruju u ovako ozbiljan ratni plan – dva prototipa ove nesuđene nuklearke danas stoje kao deo izložbe Nacionalnog Arhiva Velike Britanije. Kako je izložba bila otvorena prvog aprila, mnogi posetioci su bombu sa komponentom “pilići” razumeli kao prvoaprilsku šalu. Nacionalni arhiv je odgovorio zvaničnom izjavom: “Državna služba ne zbija šale.”

Uz svo gnušanje prema nebrojenim sredstvima uloženim u razaranja, ne možemo a da se ne zapitamo ko je bio dovoljno smeo da Državnoj službi predloži “bombu na piliće” i da li je sanjao da će njegova zamisao biti ozbiljno razmatrana.

Kako god zvučala u vašoj glavi, recite svoju ideju naglas. Neko će je čuti. A neko će biti dovoljno lud da je podrži.

Poslednja izmena dana 24. jula 2016. u 21:34


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.