Poneki ga zbog otresitosti i dobro poznatog „nogom u vrata“ pristupa vide kao izrazito arogantnog, dok drugima upravo zbog ovih osobina imponuje. Ukoliko su poslednjih godina iole pratili rijaliti trendove i pritom pokušavali da ukradu poneku malu tajnu velikog majstora, salve primedbi i zaglušujući ton kojim je imao običaj da ih izrekne, držale su milione ljudi prikovane uz TV ekrane.

Scenario je uvek bio identičan. U glavnoj ulozi su porodični restorani raštrkani po Velikoj Britaniji ili Severnoj Americi, koji se suočavaju sa sve izvesnijom opcijom da, umesto atraktivnih menija, na svoja vrata okače katance. U pokušajima spašavanja biznisa, njihovi vlasnici odlučuju se da prođu kroz pakleno iskustvo transformisanja svojih kuhinjskih noćnih mora u (još jednu) šansu za uspeh.

A kome će najradije poveriti ovaj zadatak nego Gordonu Master kuvaru Remziju, prvom Škotlanđaninu kome je, samo 4 godine nakon otvaranja sopsvenog restorana, pošlo za rukom da ga okiti i trećom Mišlenovom zvezdicom. Dalji tok ovih napetih kulinarskih drama i više je nego poznat. Nakon što bez ikakvog pardona istrese čitav arsenal kritika na račun izgleda restorana, načina pripremanja obroka, lošeg menadžmenta ili neiskusnog osoblja, Remzi preuzima ulogu trablšutera. Čitav dotadašnji koncept izvrće se naglavačke, i uz radikalne intervencije i kompletni restoranski mejkover, objekat dobija potpuno novi sjaj. Presrećni vlasnici i ostali učesnici, oduševljeni ovakvim hepiendom, spremni su za svečanu proslavu ponovnog otvaranja.

I – to je to, misija uspešno sprovedena!… Ako ništa drugo, bar pred kamerama, odnosno do trenutka kada se uprava restorana ponovo nađe svoja na svome. A koliki procenat restorana zapravo i održi taj vaskrsli entuzijazam sa početka novog biznis-poglavlja – već je druga priča.

Sredinom 2014. godine, britanski Daily Mail objavio je sledeći podatak: širom Severnoameričkog kontinenta, od 77 restorana koje je Gordon Remzi pokušao da spase potpunog kraha, njih 47 je nakon nekog vremena zvanično prestalo sa radom. Pojedini su zatvoreni i pre no što su njihovi vlasnici dočekali emitovanje svojih epizoda na nacionalnoj televiziji. Vremenski gledano – manje od godinu dana nakon paklene intervencije.

Neki od njih i nakon toga nastavljaju sa rijalitijem, ovoga puta bez prisustva kamera. Do Remzija stižu presavijeni tabaci u vidu tužbi za preuveličavanje i izmišljanje problema koji su ih doveli do ruba propasti. U isto vreme od rijalitija (onog pred kamerama) ne odustaje ni Remzi, sve do sredine 2014. godine kada i zvanično najavljuje kraj snimanja serijala.

Iako je ostao veran publici gladnoj vrhunskih recepata, jedno je sigurno – od misije spašavanja ugostitelja na ivici preduzetničkog kolapsa definitivno je digao ruke. Povodom otkazivanja daljeg emitovanja Kuhinjskih noćnih mora, Remzijev portparol izjavio je da poražavajući podaci koje je objavio Daily Mail zapravo nikoga ne bi trebalo da iznenade. Uz sav trud i najbolje namere, Gordon i njegov tim učinili su sve što je u njihovoj moći da ovim ljudima pomognu, ponudivši im pritom sve neophodne alate za postizanje željenih rezultata. „Ipak, na vlasnicima ostaje zadatak da ovu šansu iskoriste u cilju razvijanja dugoročnog uspešnog biznisa što, na žalost, nije uvek moguće.“

Uz sve prilike da dobije prizvuk neveštog opravdavanja, u ovakvoj izjavi je malo šta sporno. Jer, nakon što odlučno umaršira u restoran sa ciljem da ga u potpunosti preobrati, Remzi to čini polazeći prvenstveno od sopstvenih znanja i iskustava. Njih je stekao vodeći brojne poznate i manje poznate restorane širom sveta, što mu je pružilo i jedinstvenu priliku da posvedoči (ne)uspesima stotina preduzetnika iz oblasti ugostiteljstva. Radi se o tome da problem nije u Gordonu Remziju.

Problem je u tome što su neki ljudi sposobni da pokrenu i vode uspešan biznis, a neki… Pa, jednostavno nisu. Činjenica da je pojedine preduzetničke veštine moguće usvojiti i usavršiti svakako stoji, i nije sporno da je svet prepun onih koji su u tome uspeli. Isti taj svet je, takođe, prepun i raznih konsultanata i eksperata poput Remzija, koji na osnovu svojih bogatih iskustava pokušavaju da pomognu drugima u borbi sa preduzetničkim vetrenjačama. Međutim, za većinu vlasnika restorana koji su imali prilike da se pojave u njegovom serijalu, Remzi pokušava da učini praktično nemoguću stvar, a to je da ih gotovo preko noći preobrati u uspešne preduzetnike.

Izvesno je da je određen broj njih sposoban da odgovori takvom izazovu. Još izvesnije je da su oni koji su u tome uspeli, već posedovali i određene predizpozicije neophodne za istrajnost u preduzetništvu. Po svemu sudeći, njima je onaj „vetar u leđa“ (ili, u Remzijevoj verziji, „šut u zadnjicu“) možda bio sasvim dovoljan da ih usmeri u željenom pravcu.

Za ostalih 60-tak procenata, nikakva količina vriske, lomljenja posuđa ili serviranja magičnih recepata ne menja činjenicu da su možda napravili potpuno pogrešan izbor kada su se upustili u takvu priču.

Stvar je u tome da ponekad ne možete ljude tek tako naučiti kako da stvore (i održe) sjajan biznis. Jer, neki ljudi poseduju gotovo urođenu odlučnost da se uvek iznova uhvate u koštac sa preduzetničkom neizvesnošću, suočavajući se pritom i sa ogromnim pritiskom koji ide uz svakodnevno donošenje nimalo lakih odluka. Isto tako, neke ljude po prirodi karakteriše izražena sposobnost pregovaranja, i u stanju su da, ako ne da sami osmisle sjajan proizvod, onda da ga predstave na način koji će im doneti solidan profit.

Pa ipak, kao što neće baš svako ko odlično igra košarku završiti u NBA timu, tako neće ni svaki preduzetnik postići spektakularan uspeh.

Naprotiv, možda će umesto toga doživeti spektakularan debakl i shvatiti da je avantura zvana preduzetništvo za njega ipak preveliki zalogaj. I u tome nema ničeg lošeg, tragičnog ili pogrešnog – zapravo, to je potpuno u redu. Ono što se u celoj priči računa jeste da je, samim tim što je taj neko makar pokušao da svoju preduzetničku zamisao pretvori u konkretan poduhvat, već u ogromnoj prednosti nad onima koji se na takav potez nikada ne osmele. Jer, ako ništa drugo, teško da će ostatak života provesti uz ono proganjajuće pitanje – „šta bi bilo kad bi bilo“.

Poslednja izmena dana 8. avgusta 2017. u 00:53


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »