Postoji anegdota iz vremena kada je Indija bila britanska kolonija. Naime, iz straha zbog velikog broja otrovnih zmija u velikim gradovima, kolonisti su odlučili da raspišu nagradu za lovce na zmije. Svaka mrtva kobra donosila je lepu svotu novca. Stimulacija je dobra, ljudi su se rastrčali, i ubrzo se populacija otrovnih zmija značajno smanjila. Laka i lepa mogućnost zarade, motivisala je pojedince sa, nazovimo to tako, preduzetničkom crtom, da počnu da gaje zmije, da bi ih kasnije u kontrolisanim uslovima ubijali u većem broju i bogatili se. To je bilo u okviru pravila, ali se vlastima nije dopalo.

Odlučili su da ukinu nagradu, pošto je problem i onako bio takoreći rešen. Pošto su zmije sada bile bezvredne, a nisu baš simpatična i druželjubiva bića koja bi neko zadržao kao ljubimce, uzgajivači su odlučili da ih se reše time što će ih pustiti. I problem je ponovo bio tu, veći nego pre, iako je potrošena ogromna količina novca.

Ovo se naziva efekat kobre. Iako nema dokaza da je ova priča istinita, deluje veoma moguće. Par hiljada kilomera dalje, u Vijetnamu, desilo se nešto slično, za šta postoje dokazi. Francuska kolonijalna vlast raspisala je sličan konkurs za svakog ubijenog pacova. Dokaz koji su tražili je rep pacova. Sistem je funkcionisao. A onda su ljudi iz vlasti počeli da primećuju pacove bez repa koji se šetaju ulicama Hanoja. Lovci bi ih uhvatili, odsekli rep, ali bi ih puštali nazad na ulice da se dalje razmnožavaju. Podrška daljem razvoju tržišta, nazovimo to tako. Vlastima se to nije dopalo, ukinuli su nagradu, prethodno potrošivši gomilu novca, a problem nije rešen.

Ali to je ljudska priroda…

A zamislite recimo plaćanje po učinku, ali sa pogrešnim indikatorom učinka. Recimo, finansiranje vatrogasaca na osnovu broja poziva koje su primili. Zar nije onda njima u interesu da što duže čekaju i što manje aktivno rade na rešenju problema. Biće više poziva, samim tim i više novca. Naravno, to su časni ljudi koji se ne bi bavili smicalicama… Ali…

U kineskom zakonu stoji da ukoliko osoba nanese tešku povredu drugoj osobi, čak i bez namere, mora ostatak života snositi troškove života, lečenja i ostalih troškova te osobe. U slučaju situacije u kojoj ishod bude smrt druge osobe, krivac snosi troškove sahrane. Zbog ovakve situacije, zabeleženi su brojni slučajevi nesreća u saobraćaju u kojim vozač kada vidi da ne može da izbegne nezgodu ide na to da osigura smrt „žrtve“.

U periodu neposredno posle Drugog svetskog rata, vlada Kanade je pomagala sirotišta donacijama u vrednosti od $0.70 dnevno za svako siroče. Psihijatrijske bolnice dobijale su $2.25 po danu. Katolička crkva je više od 20.000 siročadi lažno prijavljivala kao psihijatrijske bolesnike.

Pre zakona iz 1832. u Britaniji je jedini legalan način da bolnice dođu do leševa koji bi se koristili za obuku hirurga i u obrazovne svrhe bio da se koriste tela kriminalaca nad kojima je izvršena smrtna kazna. Kako je potražnja bila značajno veća od ponude, razvilo se crno tržište leševima. To je išlo dotle da je bilo više slučajeva zločina vezanih za ovo. Posebno ekstreman je bio onaj iz 1828. godine kada su Vilijam Burk i Vilijam Her ubili 16 ljudi čija su tela nakon toga prodali.

Amerika je 1973. godine donela zakon o ugroženim vrstama po kome, ukoliko na vašoj zemlji bude pronađena ugrožena vrsta, zemljište se više ne može koristiti za građevinske namene dok nadležni ne razreše situaciju. Iako je zamišljena sa ciljem da zaštiti ugrožene životinje, u praksi, mnogo je slučajeva u kojima su staništa retkih životinja ciljano uništavana da bi se sprečila mogućnost da se otkrije neka vrsta (isušivanje močvara, seča šuma i slično). Takođe, pretpostavka je da su u mnogim slučajevima, kada budu primećene, životinje ubijane i sakrivane.

Mislite da smo se promenili?

Ako proizvođač automobila primeti fabričku grešku koja može dovesti do katastrofalnih posledica, prvo se obaveštava tim čiji je zadatakda uradi procenu potencijalne štete. Ako je šteta manja od troškova da se problem ispravi i sanira, gotovo sigurno neće biti saniran. Jedino što se promenilo je što se danas informacija o tome može proširiti brzo i daleko. To samo znači da je potrebno uneti još jedan koeficijent u računicu.

Praksa nagrađivanja menadžmenta u kompanijama na osnovu viših prihoda dovodi do brojnih poznatih problema. Kako se gleda knjigovodstvena vrednost, kratkoročni rezultati se često mogu promeniti na štetu dugoročnih. Kako se menadžment često bira na svakih nekoliko godina, ljudi napreduju na druge pozicije, prelaze u druge kompanije, vrlo često rade na štetu kompanija radi lične koristi. Čak i da nagrada ne postoji, ljudi ne žele da oni budu ti koji će uraditi nepopularni rez – otpustiti radnike, napraviti veliki minus i slično.

Kao što ni jedna vlast ne želi da uradi bolne rezove.



Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »