Prošle godine Švedska je proslavila novi milenijum velikom inovacijom: radni dan koji traje 6 sati. San pod nazivom „od 9 do 3“. I još bolje: većina kompanija dozvoljava fleksibilnost u okviru određenog perioda tokom dana. Zamislite – ustanete ujutru, prošetate psa, doručkujete, odete na bazen, na primer. Ili jednostavno odspavate duže. Onda odete sveži na posao i taman kad pomislite da je sva koncentracija prohujala s vihorom, pogledate na sat – i to je to! Možete napolje. Ne znam da li je to globalni fenomen, ali u kancelarijama u kojima sam ja boravila period od 3 do 5 je uvek najkritičniji – sva ta namrštena lica i kucanje koje polako prerasta u udaranje po tastaturi. Ali nekada davno – tačnije, pre celog veka, osmočasovno radno vreme je bilo luksuz i ideja koja je u umu tadašnjeg radnika promenila sve.

Bila je 1817. godina. Sa svojim jadnim platama, ljudi su mahom radili dokle god ih noge drže kako i priuštili sebi osnovna sredstva za preživljavanje – hleb i krov nad glavom. Već dugo se radilo od izlaska do zalaska sunca, šest dana u nedelji. Onda se pojavio jedan čovek koji se usudio da predloži neverovatno: radni dan skraćen sa 17 na 10 radnih sati, uključujući dva sata pauze za doručak i ručak. Njegovo ime je bilo Robert Oven, koga će kasnije Marks i Engels svrstati u red utopijskih socijalista.

Rat za dan, međutim, nije išao glatko. Naviknuti na maskirani feudalni sistem, vlasnici fabrika i drugi poslodavci se nisu dali tek tako. Oven nije odustajao, dodavši na svoju listu još zahteva:

  • zabrana rada za decu mlađu od 10 godina
  • organizacija dečjih vrtića i osnovnih škola za građanstvo
  • humanizacija radničkih naselja
  • osnivanje proizvodnih zadruga.

Iste godine oven je pokrenuo kampanju pod sledećim sloganom:

“8 sati rada, 8 sati rekreacije, 8 sati sna!”

Ovako drastična ideja je, razume se, naišla na otpor ali i na simpatije mnogih. Iako nije odmah sprovedena u delo, mnogi su se pridružili pokretu i tako naveli brojne poslodavce da ipak donekle poboljšaju uslove rada svojim zaposlenima. Godine 1847. većina je prihvatila pravilo koje je zabranjivalo rad duži od 10 sati ženama i deci. Moralo je da prođe još 40 godina kako bi britanski Trades Union Congress prihvatio kranju viziju osmočasovnog rada, i to pod pritiskom “Osmočasovne lige” na čijem čelu je stajao Tomas Man, još jedan britanac i borac u Industrijskoj revoluciji, omogućujući Ovenovoj viziji da živi.

Sa druge strane okeana događala se ista stvar: Prva prvomajska parada održala se 1886. godine, kada je oko 350 hiljada radnika izašlo na ulice protestvujući i zahtevajući osmočasovni radni dan. I pobedili su. Delimično. Fabrike su polako počele da prihvataju nove uslove i prilagođavaju se zahtevima. Međutim, izrabljivanje naroda je i dalje bilo legalno i tek će XX vek sa reči preneti ova pravila i zaštitu radnika na papir. Prvi iskorak napravila je kompanija Ford Motor, koja nije samo standardizovala osmočasovno radno vreme, već je i udvostučila dnevnice. Produktivnost i posvećenost radnika je porasla toliko da se u roku od nekoliko godina godišnji profit kompanije takođe udvostručio. Primer je oživeo, a ostalo je istorija. Mnoge firme su počele da slede Fordov model.

Više od veka nakon prve Ovenove inicijative – tačnije, 120 godina kasnije, osmočasovno radno vreme je standardizovano u zapadnom svetu. Radna nedelja sada zvanično broji 40 sati, a prekovremen rad se dodatno naplaćuje (bar tako kažu). Velika pobeda.

Međutim – od tog trenutka je prošao ceo vek, a mi smo i dalje na istom, iako se tehnologija razvila do te granice da proizvodnja danas i krajem XIX veka nema nijednu drugu sličnost. Šta nam to govori? Švedska je ponudila odgovor. Sad nam samo treba jedan utopista koji će ga preneti dalje.

Poslednja izmena dana 14. februara 2017. u 17:47


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.