Za perfekcionizam smo svi čuli, a neki od nas ga i gaje, ne znajući da insistiranje na savršenstvu zapravo čini više štete nego koristi.

Osnovna odlika perfekcionizma je težnja da sve mora biti u skladu sa našim ekstremno i vrlo često rigidno visokim standardima. Glavna opasnost koju nosi ova crta jeste nemogućnost da uvidimo razliku između odličnog i savršenog: odlično je nešto što možemo da izvedemo, uz trud i obraćanje pažnje na detalje i sve bitne aspekte, dok je savršeno nedostižno – to je ona meta koja je uvek postavljena previše, van našeg domašaja, ali to ne uviđamo i strpljivo nastojimo da joj se približimo, gubeći iz fokusa mnoge potencijalno bitnije stvari.

Iako postoje određene delatnosti gde je perfekcionizam kao crta u većoj meri poželjan nego nepoželjan (recimo, kod svoje zubarke volim što je donekle perfekcionista, pa me ne zbrza i posveti se onome što radi čak i kad drugi pacijent već neko vreme čeka na svoj red u čekaonici; istina je da nekad zbog jedne plombe sat i po vremena provedem na zubarskoj stolici, ali ta plomba posle bude nešto zaista jako blizu savršenom), ipak je mnogo veći broj onih situacija u kojima nam perfekcionizam odmaže, bez obzira na to da li govorimo o kontekstu poslovanja ili bilo kom drugom kontekstu.

Funkcionalno ili savršeno?

Kada ulazimo u nešto novo, do čega nam je stalo – recimo u novi posao ili novi projekat, naravno da želimo da sve bude dobro. Ja sam, recimo, mesecima odlagala da napravim vizitkarte jer mi se nije dopadalo postojeće grafičko rešenje. Dva meseca sam ljudima davala stare vizitkarte ili pisala kontakt podatke na papirić, samo zato što nisam mogla da prihvatim činjenicu da ništa ne mora da bude savršeno, koliko je važno da bude funkcionalno. Da li je bolje potencijalnom klijentu dati nesavršenu, ali preglednu vizitkartu, sa svim bitnim podacima, ili se dovijati pisanjem na papirić, što baš teško može proći kao profesionalno u poslovnom kontekstu? Elem, vizitkarte su odštampane; nisu savršene, ali što bi se reklo – rade ono što i jeste njihova svrha – prenose informacije, a ne učestvuju na izboru za najlepšu vizitkartu na svetu.

Nikad nije dovoljno dobro

Upravo težnja da sve bude savršeno rađa i težnju da sve bude pod našom kontrolom, što su dve bliske, ali potencijalno vrlo opasne težnje kada radite sa ljudima. Menadžeri koji neguju perfekcionizam često kreiraju okruženje u kom je nemoguće dosegnuti cilj, jer je on pozicioniran upravo u onoj nerealnoj, savršenoj ravni, koja u stvarnosti ne postoji. Oni često govore stvari kao što su „Uvek može bolje”. Opasnost kod takvog pristupa nije samo neprepoznavanje kada tim odradi odličan posao – jer uvek može bolje – već i postavljanje nerealističnih ciljeva i, s njima povezanih, nerealističnih očekivanja. A to je, tako postavljeno, karta u jednom pravcu ka razočarenju i neuspehu koji je mogao biti izbegnut.

„Moram uvek biti u pravu”

Perfekcionisti često insistiraju na tome da moraju biti u pravu. To insistiranje je nefleksibilno, a nameće se kao nešto čemu se teži zarad dobrobiti celog tima. Za perfekcioniste, neprihvatljivo je pokazati da nešto ne umeju, ne znaju ili nemaju pod kontrolom. I to dalje vodi samo ka bespotrebnoj patnji, svaki put kada se njihovi vrtoglavo visoki standardi ne zadovolje. Osim njihovog subjektivnog doživljaja patnje i neuspeha, isto može i da se prenese na tim. Zamislite kako biste se vi osećali da date sve od sebe da, recimo, napišete neki izveštaj i da je on, realno, odličan, a zatim sve što dobijete od povratnih informacija bude: „Pa, moglo je to i bolje.”

Forma, a ne suština

Nije retkost da je prefekcionizam, kao crta, povezan sa bavljenjem time kako nešto izgleda, nego kako to zapravo radi (primer za vizitkartom). To ne znači da su ljudi sa ovom crtom nužno površni; već znači da se često mnogo više pažnje poklanja pakovanju, ambalaži, formi, a ne onome što je unutra. Na ovaj način, potencijalna šteta može biti velika: ako uložite ogromnu količinu energije da napravite nešto da bude lepo, ali ne uložite ni izbliza toliko energije u to da ista stvar bude funkcionalna, odnosno da radi ono što bi trebalo, onda imate posla sa potencijalno vrlo toksičnim perfekcionizmom. Stvari, naravno, nisu tako jednostavne, niti su crno-bele; perfekcionizam se mora posmatrati u kontekstu drugih osobina ličnosti, ali za potrebe ilustracije toga kako nas ova osobina može sabotirati, i to baš onda kad mislimo da nam je saveznik, možemo je posmatrati izolovano od tog konteksta.

Odlaganje neodloživog

Perfekcionizam nas može terati da na nečemu radimo čak i onda kada bi to odavno trebalo da bude završeno. To je zato što mislimo da možemo biti zadovoljni samo onime što se uklapa u naše inače nedostižne standarde. Zato će perfekcionista neretko da probije rok, samo zato što nikad nije zadovoljan onim što je urađeno. To može, vremenom, da napravi veliki problem: član tima koji je perfekcionista može ukazivati na stvari koje drugima promiču, što je odlična stvar, ali isto tako može kočiti rad celog tima time što insistira na dosezanju nedostižnog.

Neuspeh je smak sveta

Rigidnost i usmerenost na samo jedan aspekt neke situacije (onaj koji kaže da postoje samo 0 i 1, crno i belo, savršeno i neprihvatljivo), perfekcionisti može oduzeti fleksibilnost koja je neophodna kako bi se neuspeh posmatrao kao nešto što je lekcija iz koje se može učiti, a ne finalna potvrda njegove nekompetentnosti. Neuspeh za perfekcioniste predstavlja najveći strah, koji je dokaz da se ne trude dovoljno, da ne vrede dovoljno. Iako neuspeh stvarno može biti znak da se ne trudimo dovoljno, jako je velika razlika u tome da li ga vidimo kao nešto što je dokaz naše manjkavosti (rigidna perspektiva) ili kao znak da postoje određene stvari koje moramo raditi ne nužno bolje, već i drugačije (fleksibilna perspektiva).

*      *      *

Ništa od ovoga ne znači da treba imati najniže moguće kriterijume u vezi sa tim da li je nešto izvedeno dobro ili loše. Posvećenost i visoki standardi nisu loši i nepoželjni, naprotiv; to su odlične stvari, sve dok god između nas i onoga što posmatramo postoji prostor koji nam omogućava da sagledamo sve faktore koji utiču na situaciju.

Drugim rečima, nije problem ukoliko vratite projekat nazad timu na doradu ako je on nepotpun ili ne zadovoljava postavljene kriterijume. Problem je kad su ti kriterijumi previsoki, odnosno kad provedete četiri i po sata u odabiru nečega što niko osim vas neće ni primetiti („Da li da odaberem Arial ili ipak Times New Roman?”).

Kako se rešiti ovih destruktivnih ishoda koje donosi perfekcionizam? Da li je dovoljno ustati jednog jutra i odlučno reći: „Od danas ću drugačije.” Ne, nije dovoljno, ali je upravo ta odluka prvi korak ka putu da odustanemo od želje da sve bude savršeno. Ostali koraci slede u nastavku ovog teksta!

Nastaviće se…

Poslednja izmena dana 8. marta 2017. u 11:55


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »