Ime Volfganga Amadeusa Mocarta je do danas postalo sinonim za klasičnu muziku ali i genijalnost kao takvu. O njemu smo kroz školovanje saznali po koju šturu informaciju i svima nam je teško da verujemo da je jedno trogodišnje dete sviralo klavir skoro kao profesionalac, a dve godine kasnije prenelo svoj talenat i na violinu i čembalo. Ako ste ikada posetili dvorac Šenbrun u Beču, sva je verovatnoća da ste bili i u sali sa ogledalima gde je šestogodišnji Volfgang izveo svoj prvi koncert, pred kraljevskom porodicom.

Ali danas pričamo o manje poznatim (ali jednako intrigantnim!) činjenicama. Naime, jedno Mocartovo delo je delom plagijat. Meiserere mei, Deus, potpisano imenom slavnog kompozitora, izvorno je napisao katolički sveštenik Gregorio Alegri, i to sredinom XVII veka. Mocart ga, međutim, nije prepisao – on je kao dečak čuo ovu simfoniju u crkvi, sačuvao melodiju u svojoj glavi i preneo je na papir i pretočio u muziku godinama kasnije.

Istorija dela čiji naziv prevodimo kao “Smiluj mi se, Bože” bila je burna i turbulentna.  Odredbom pape, za koju nisam uspela da pronađem da li je bila zvanična ili ne, kopiranje hrišćanskih pesama je bilo zabranjeno. Ako ste hteli da je slušate, morali biste da dođete u Vatikan. I tako dolazimo do autorskih prava, istih ovih prava sa kojima i za koje se umetnici danas bore, u XVIII veku. I to nije sve. Meiserere mei, Deus je imala dozvolu za izvođenje samo na Veliku sredu i Veliki petak, dakle u nedelji pre Uskrsa. Zamislite ovaku ekskluzivu u akustici Sikstinske kapele, praćenu crkvenim horom. Ljudi su zaista putovali iz daleka da dožive ovakav bogom dan spektakl.

Međutim, jedan izuzetak je napravljen – Papa je jedinu kopiju notnog zapisa poslao na dvor cara Lepopolda, zaljubljenika u muziku. Po njegovoj naredbi, najbolji školovani muzičari i pevači održali su koncert u Beču, premijerno izvodeći čuvenu “numeru” van svetog grada. Rezultat je bio razočaravajući, aplauz mlak. Vtaikan je to opravdao tvrdnjom da je crkveni hor verovatno tokom godina improvizovao i dodavao razne ukrase pri izvođenjima. Zanimljiva činjenica jeste da je car Leopold bio Mocartov Savremenik – rođen je devet godina pre njega, a umro je jednu godinu kasnije.

Mocart u Italiji

Negde između, 1770. godine, u Italiji našao jedan drugi Leopold, u pratnji svog sina tinejdžera – Volfganga Amadeusa Mocarta. Bila je sreda i prvi put da se mladi kompozitor susreo sa “Miserere”. Posle je seo za sto i preneo petnaestominutni odeljak simfonije na notne linije. Onda je sačekao petak, odslušao je još jednom, i završio delo na papiru. Budući da je ovakva radnja bila maltene ilegalna, Mocart je bojažljivo pokazao ocu šta je uradio. Leopold, koji je i sam bio muzičar i dirigent, bio je oduševljen genijalnošću svog deteta. Sačuvano je pismo Mocartovoj majci koje kaže sledeće:

Čula si za “Miserere”, kompoziciju koja je toliko na ceni da je zabranjeno svirati je van Vatikana i Rima ili čak preneti nekome note. Mi je već imamo! Volfgang ju je zapisao i ovom prilikom bismo je poslali u Salzburg (…) ali ne želimo da padne u pogrešne ruke.”

Postoji čak i priča o svečanosti na kojoj su se otac i sin našli dok su boravili u Rimu. Leopold je, navodno, pred svima ponosno objavio da je njegov sin prekršio tabu – da su note tu, i to isceđene iz njegovog sećanja. Izjava je naišla na šok, pa i skepticizam, ali je među gostima bio i izvesni Kristoferi, koji je svojevremeno pevao u crkvenom horu i znao tajnu čuvene “Miserere”. Pogledao je Mocartov notni zapis i javno potvrdio da je ispravan. Ali recimo da je to samo legenda. Jer u svakom slučaju imamo istorijski dokaz da se ova epizoda završila veoma srećno:

Priča o mladom geniju je nekako došla i do Pape Klementa XIV. Ne samo što ga nije razljutila, već je bio oduševljen. Pozvao je Mocarta nazad u Vatikan i dodelio mu Orden zlatne mamuze – neku vrstu katoličkog viteštva. Godinama nakon odlikovanja, Mocart je nosio svoj zlatni orden na koncertima. Ubrzo zatim, isti Papa je javno skinuo zabranu kopiranja i izvođenja crkvanih pesama van granica Vatikana i Rima. I tako najpoznatiji kompozitor na svetu oslobađa uzani out piraterije, od baroka do Torrenta. Samo dvadeset dve godine kasnije, taj obećavajući dečak će umreti, još uvek mlad, još uvek genijalan, i siromašan. Za to vreme je komponovao 41 simfoniju, 27 koncerata za klavir, 27 arija, 23 koncerata za gudački kvartet, 5 za violinu, 22 opere i – 1 plagijat.

Zato nećemo dozvoliti da se ovaj tekst završi poukom “Napred plagijatori!” Jer tu negde između kopije i originala, nalazi se divno mesto zvano inspiracija. Ako se koristi kako treba, može da preraste u nešto veće od sebe same.

 

 

Poslednja izmena dana 6. maja 2017. u 18:26


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.