Šanse da baš u ovom trenutku nosite odevni predmet čijom se istorijom bavimo u ovom tekstu nisu zanemarljive. Naravno, reč je o nezaobilaznom komadu odeće koji nose milioni ljudi širom sveta – različitih životnih stilova, godina i modnih preferencija. Reč je, dakle, o farmerkama.

Danas se pod pojmom farmerki mogu naći najrazličitiji odevni predmeti, a ovaj termin datira još iz XV veka, kada se koristio za opisivanje odeće izrađene od grube tkanine koju su nosili radnici. Materijal od kog se pravio džins potiče iz italijanskog okruga Đenova, po kojoj je i dobio ime. Tkači iz okoline grada Nima u Francuskoj pokušali su da naprave repliku ovog materijala, nakon čega je usvojen i naziv “denim” (kod nas poznat kao “teksas”), kao spajanje reči “de Nimes”, kako se na francuskom ovaj grad oslovljavao.

U čemu se tačno tadašnje farmerke razlikuju od sadašnjih? Najpre, po nitnama. Tadašnje nisu imale metalne nitne spajaju džepove. Ako u ovom trenutku nosite farmerke, na njima ćete najverovatnije pronaći ovakve nitne (a na rajsfelšlusu slova YKK, o čijem značenju možete čitati ovde). One predstavljaju relativno nov dodatak ovoj vrsti odeće, a ujedno su i razlog zašto ona može trajati veoma dugo. Nitne su strateški raspoređene kako bi se ojačale najproblematičnije tačke, odnosno delovi džinsa koji se najlakše mogu odšiti.

Ideja korišćenja metalnih nitni kako bi se ojačale farmerke potiče od Džejkoba Dejvisa, trgovca iz Nevade koji je živeo u XIX veku. On je snabdevao mnoge rudare i radnike džinsom, a legenda kaže da je žena jednog rudara (u drugoj verziji priče šumara) došla kod Dejvisa žaleći se na to da se džepovi radnih pantalona njenog muža često odvajaju i rekla mu da bi bilo sjajno kada bi našao način da reši ovaj problem. Legenda dalje kaže da je Dejvis bio inspirisan konjskim sedlom koje se nalazilo u njegovoj radnji i da je tako došao na revolucionarnu ideju o tome kako ojačati džepove i druge kritične delove farmerki i tako ih učiniti dugotrajnijim. Iako je u pitanju legenda, a ne potvrđena istorijska činjenica, sasvim je sigurno da je Dejvis na ovu ideju došao zahvaljujući žalbama kupaca na dugotrajnost njihovih farmerki.

Trend nošenja džinsa je veoma brzo zaživeo među lokalnim stanovništvom, ali ubrzo je Dejvis počeo da brine oko toga da li će imati dovoljno materijala za njihovu izradu kako bi mogao da podmiri potražnju. Svestan da je nabasao na zlatni rudnik potencijalno dragoceniji od pravih zlatnih rudnika u kojima su ljudi, noseći iste te farmerke, radili, Dejvis postaje zabrinut zbog mogućnosti da bi mu neko mogao ukrasti ideju i odlučuje da je zaštiti kao patent. Uprkos kratkom uspehu koji je doživeo, nije imao dovoljno novca da plati zaštitu patenta, iako je koštala ne baš basnoslovnih 68 dolara (što je oko 1300 današnjih dolara). Zato se obratio čoveku koji je danas poznat kao sinonim za farmerke – Leviju Štrausu.

Štraus je poreklom iz Bavarske, ali se preselio u Ameriku kako bi pronašao način da se obogati. On i Dejvis upoznali su se zahvaljujući radnji koju je držao Štraus, a koja je prodavala robu poput tašni, posteljine, odeće, češljeva i slično, uključujući i materijal za pravljenje farmerki. Nakon kratkog dopisivanja, ova dva čoveka su se srela i, uz pomoć Štrausovog novca, uspeli da patentiraju farmerke ojačane nitnama 1873. Iste godine počela je i njihova masovna proizvodnja.

Kada je masovna proizvodnja počela, džins se prodavao u dve varijante – u plavoj boji i od teksasa, kakvu ćete danas pronaći u većini prodavnica odeće; i od grubog platna koji je Dejvis često koristio za pravljenje šatora i cerada. Prva varijanta pokazala se daleko uspešnijom od druge, zbog čega je proizvodnja druge uskoro okončana.

Dva su razloga zbog koji su farmerke od teksasa nadživele platnene. Prvi je taj što teksas sa proticanjem vremena postaje sve mekši i prijatniji za nošenje, za razliku od grubog platna koje zauvek ostaje – grubo. Drugi razlog je taj što su farmerke od teksasa prosto bile lepše. One su se bojile u plavo zato što je farba u indigo boji u to vreme bila jeftina i lako se pronalazila u velikim količinama u Americi, ali i zato što je tamna, zahvaljujući čemu se manje primećuje kada je zaprljana. Osim toga, primena farbe samo na spoljašnjoj strani teksasa nije prodirala i na drugu, unutrašnju stranu, pa zato nije dospevala do kože onih koji su nosili farmerke, što je bilo veoma važno za one koji su ih nosili po ceo dan, znojeći se, a to su prvi kupci farmerki – radnici.

Činjenica da bojenje samo spoljašnje strane znači i to da one, sa vremenom, postepeno blede i deluju iznošeno postala je kao veoma poželjan kvalitet džinsa koji je popularan i danas, kada možete kupiti već izbledele farmerke.

Kako se desilo to da su nitnama ojačane teksas pantalone koje su bile rezervisane za radnike i kauboje postale planetarni hit – moda koja nikada ne prolazi? To objašnjavaju mnogi faktori, a prvi je činjenica da je 1908. godine istekao zaštićeni pantent Levija i Dejvisa, što je omogućilo pojavu desetine imitatora i mogućnost preplavljivanja tržištem kopijama. Drugi važan faktor je romantizovanje takozvanog kaubojskog stila života, kome zahvaljujemo na uplivu ne samo farmerki, već i kaubojskih šešira i čizama, u ormare brojnih ljudi širom sveta.

Treći faktor koji je od farmerki napravio to što su one danas je njihova popularnost među vojnicima tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, koji su ih često nosili kada nisu bili na dužnosti. Četvrta okolnost koja je farmerke učinila popularnim kod mlađih generacija su filmovi poput “Buntovnik bez razloga” i “Divlji”, u kojima su glavni junaci nosili farmerke kao vid pobune protiv društvenih očekivanja koja se pred njih stavljaju. Nakon što su ovi filmovi tokom pedesetih viđeni od strane velikog broja gledalaca, potražnja za džinsom vrtoglavo je porasla među mladima i nastavila je da raste tokom ’60-ih i ’70-ih, kada su bile široko usvojene od strane gotovo svake supkulture koju su činili mladi. Tokom osamdesetih interesovanje za farmerke postalo je još veće, zahvaljujući reklamama kojima je to upravo i bio cilj.

Još jedna zanimljivost u vezi sa Levi’s farmerkama je njihov karakterističan zaštićeni prošiv na zadnjem delu, koji je uveden kako bi se njihov proizvod razlikovao od svih ostalih, konkurentskih. U slučaju da bilo koja kompanija pokuša da na svoje farmerke stavi bilo šta makar izbliza nalik na ovaj prošiv, Levi’s bi ih momentalno tužio. Zapravo, kompanija Levi Strauss jedan je od redovnih podnosilaca tužbi za povrede žiga u tekstilnoj industriji, a od 2001. godine godišnje u proseku podnese osam takvih tužbi.

Poslednja izmena dana 17. jula 2016. u 06:04


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »