Izvestan (po svoj prilici veći) broj vaših poznanika verovatno vodi sasvim uobičajene živote. Njihova svakodnevna organizacija uključuje manje-više šablonizovani životni stil: radni deo sedmice vrti se oko karijere, vikendi su rezervisani za porodična i prijateljska druženja, a i onih par nedelja godišnjeg odmora, zbog unapred isplaniranih aktivnosti, pre ili kasnije postaju relativno predvidivi.

Sve u svemu, ništa što u većoj meri odskače od proseka. Ti su se ljudi uglavnom u potpunosti saživeli sa udobnošću zone komfora, te možda ni ne osećaju potrebu da uzdrmaju svoju sigurnu luku.

Jedna druga vrsta ljudi osetila bi izvesnu količinu nelagode ukoliko bi se našla u ovakvoj, za njih pomalo neprirodnoj, životnoj postavci. Rutina i udobnost njima su praktično nezamislivi, jer ih potreba za novim izazovima teško zadržava u okviru unapred definisanih šablona.

Njih ćete prepoznati po tome što pomalo štrče i prkose tom ustaljenom proseku. To je onaj tip ljudi koji će nedeljom popodne, dok sav „normalan svet“ odmara, nakon brzinskog obroka otrčati do kancelarije da „samo nakratko srede još neke papire“. Ili će ležernu večeru sa prijateljima zameniti hitnim sastankom na kome će saradnicima izneti kakve zanimljive predloge o kojima već izvesno vreme razmišljaju.

Ruke pune ugovora i faktura, usta puna projekata i klijenata – i nepresušna energija koja ih konstantno gura napred. Tako bi se, gotovo šablonski, mogao opisati tipični predstavnik sorte preduzetnika.

A ukoliko se zapitate kako i odakle crpe takvu energiju, i odgovor je prilično predvidiv – njih pokreće težnja ka izazivanju i ispunjenju sopstvenih limita i potencijala, zbog čega se, u manjoj ili većoj meri, i odlikuju sklonošću ka preduzimanjem rizika.

Sa strane posmatrano, svojevoljni iskorak u neizvesnost nauštrb funkcionisanja po šablonu, neminovno stvara utisak života ispunjenog konstantnom potragom za novim idejama i osvajanjem ciljeva koji zahtevaju potpunu posvećenost. I ma koliko im to predstavljalo „prirodno stanje“, i sami preduzetnici više su nego svesni da je to samo jedna strana (preduzetničkog) novčića. Ista ta energija kojom spremno jurišaju na izazove, može biti i svojevrstan mač sa dve oštrice – što samo potvrđuje tezu da preduzetnici moraju spoznati i prihvatiti i lice i naličje izbora koji su načinili.

Lice.

Verovatno ih baš i nećete viđati kako trče ulicom i viču „Želim da promenim svet!“ (mada, nikad se ne zna), ali ukoliko obratite pažnju, shvatićete da se njihove reči i način razmišljanja ipak razlikuju od proseka. To nije nimalo slučajno, jer većina preduzetnika u nekom trenutku shvata da se u određenoj meri razlikuju od drugih.

Bilo da su kao klinci sami pokušavali da sklepaju svoje igračke, ili su ipak trčkarali unaokolo hvaleći se „Znaš, ja ću jednog dana promeniti svet“, potreba da iskažu svoju kreativnost ili da ni iz čega naprave nešto, neretko preduzetnike prati od malih nogu. Oni introvertniji su svoje ideje možda više čuvali za sebe, ili se isticali u diplomatskim pregovorima kojima su rešavali sitne čarke između svojih prijatelja.

U svakom slučaju, ta preduzetnička pokretačka energija bila je prisutna mnogo pre no što su imenima na vizitkama pridružili i nazive svojih firmi. Uz makar delimičnu svest o viziji koja ih pokreće, ovi ljudi svoju potrebu za inovacijama usmeravaju u pravcu konstruktivnog delovanja.

Sa takvom „difolt postavkom“, svaki naredni izazov pretvara se u šansu za prevazilaženje sopstvenih granica. U isto vreme, lekcije naučene iz rizika pomažu im da izoštre svoje sposobnosti i veštine, i na taj način ih upotrebe sa ciljem da postignu još više.

Naličje.

Ista ta energija koja ih gura napred, u nekom trenutku može zapretiti da se pretvori u svoju suprotnost. I u ovakvoj transformaciji nema ničeg paradoksalnog – naime, sami preduzetnici najbolje znaju koliko je ponekad teško zauzdati tu potrebu da se svaka, pa i najsitnija zamisao, po svaku cenu pretvori u nešto opipljivo i konkretno.

Stoga se preduzetnici svom okruženju mogu činiti kao previše usmereni na sebe, iako postoji ogromna razlika između „preduzetničkog“ i onog negativnog egoizma. To, doduše, ne menja činjenicu da povezivanje sa ljudima koji ne razumeju takvu vrstu pokretačkog impulsa, vremenom počinje bivati sve teže.

Zato i ne iznenađuje to što izvestan broj preduzetnika funkcioniše po principu malog „ostrva“, okružujući se istomišljenicima koji istinski shvataju suštinu njihovog izbora. Nije redak slučaj da podrška izostane čak i od najbližeg okruženja (članova porodice i dugogodišnjih prijatelja), što samo pojačava već prisutan osećaj izolovanosti.

Kada se tome pridruži i konstantna neizvesnost ili doživljaj neuspeha, stvaraju se idealni uslovi za „savršenu oluju“. Usamljenost, potpomognuta sumnjom u sopstvene sposobnosti, tada postaje formula za (auto)sabotažu. Upravo je to trenutak kada ona (pozitivna) pokretačka energija preti da postane destruktivna. Samouverenost ustupa mesto strahu od grešaka i loših procena, a svaka akcija proistekla iz ovh (neprijatnih) emocija, lagano – ali sigurno – utire put ka depresiji i anksioznosti.

A naličje preduzuetničkog novčića nikako se tu ne završava – naprotiv, ostaje i zadatak da se, makar na silu, održi utisak odvažnosti. Jer, preduzetnici nikada ne zaboravljaju da ima i onih koji će se oslanjati na njihovo vođstvo, upravo zbog toga što u njima vide svoje uzore.

I to je sasvim dovoljan razlog da nastave da održavaju privid staloženosti, iako je njihov doživljaj realnosti potpuno drugačiji. I sve to zbog utiska da pokazivanje slabosti i ranjivosti i dalje predstavlja tabu. Sa koliko uspeha će ovakav pritisak prevazići, zavisi od ličnih kapaciteta i mentalne snage kojom svaki preduzetnik raspolaže. Faktori poput emocionalne inteligencije ili svesti o brizi za sopstveno blagostanje u tome igraju ogromnu ulogu; ipak, balansiranje ovih dveju suprotnosti veština je koja zahteva doživotno usavršavanje. Iako jednostavan recept ne postoji, preduzetnici će, za početak, učiniti sasvim dovoljno ukoliko:

  • Prihvate činjenicu da u izvesnom smislu „odskaču“ od proseka – i postanu svesni da svet oko sebe vide drugačijim očima. Zato ni ne treba da pokušavaju da se po svaku cenu uklope u šablon, bez obzira na podozrive stavove okruženja.
  • Prihvate svoje talente i sposobnosti – i time kreativnu energiju usmere u konstruktivnom pravcu. Samim tim, i njihova potreba za funkcionisanjem „van kutije“ pružiće im luksuz da osmisle sopstvena pravila igre.
  • Održavaju i stiču nove kontakte – ali ne isključivo u cilju proširivanja mreže saradnika. Naime, ma koliko im ta poznanstva bila značajna u kontekstu poslovne saradnje, preduzetnici ne bi trebalo da podcenjuju ni značaj međusobne podrške koja će ih ohrabriti i gurnuti u smeru postizanja zacrtanih ciljeva.
  • Teže povezivanju sa istomišljenicima – i to postave kao jedan od glavnih prioriteta. Razmena iskustava sa onima koji igraju po sličnim pravilima, pored mogućnosti za profesionalni napredak, pružiće im i preko potreban vetar u leđa da istraju u svojim poduhvatima.

Kada se zna da je preduzetništvo jedna od najizazovnijih delatnosti u koju se možete upustiti, i ovakva uputstva se mogu učiniti odveć pojednostavljenim. Ipak, izbegavanje tamne strane preduzetništva ne bi ni trebalo da predstavlja cilj, jer suština leži upravo u prihvatanju obe strane preduzetničkog novčića – što je, naposletku, i jedini mogući put ka njihovom pomirenju.

Poslednja izmena dana 2. februara 2018. u 19:34


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »