U današnje vreme nije nimalo retka pojava da veliki broj zaposlenih i nakon radnog vremena „nosi svoj posao kući“. Ipak, fizičko odsustvo sa radnog mesta vrlo često ne podrazumeva i ono mentalno – gomila administracije, klijenti koji čekaju odgovore na mejlove ili rasporedi aktivnosti za sutrašnji dan stvaraju utisak da je 5 ili 6 radnih dana u nedelji zapravo jedan jako dugačak radni dan kome se ne nazire kraj.

Koliko god da ume biti psihički zamorna, ovakva situacija ipak podrazumeva makar fizičko odsustvo sa radnog mesta – što nikako ne važi za one koji u nekom trenutku odluče da svoje poslovne aktivnosti počnu da obavljaju od kuće.

„Blago njima!“, reći će – ili bar pomisliti – tip kancelarijskog radnika koji godinama ili decenijama proživljava svojevrstan „dan mrmota“. Ustaje, sprema se, izlazi iz kuće (pritom je na saobraćajne gužve i vremenske (ne)prilike već razvio permanentni imunitet); ulazi u istu kancelariju, a potom veći deo dana gleda u iste zidove i susreće iste likove.

„Da, zaista! Mi se samo iskotrljamo iz kreveta i već smo na poslu, hehe.“ – ovako bi mogla zvučati replika onih kojima je rastojanje između spavaće sobe i kancelarijskog stola celih, recimo, 5 metara. Nema utrošenog vremena na putovanje do radnog mesta, niti onog „jedva čekam da stignem kući s posla“; a ukoliko im teško pada čak i da se iskotrljaju iz kreveta i sednu za radni sto, mogu da, umesto toga, posao jednostavno prebace u krevet.

I zaista, nije tako loše ovim tihim odmetnicima od surovog kapitalizma koji su „firme“ preselili u udobnost svojih domova. Jer, hvala nebesima – pardon, internetima – u današnje vreme imaju i taj izbor.

I ne samo to – ne moraju čak ni da nose svoj posao kući.

Dakle, bajka zvana „rad od kuće“ zaista jeste svojevrsna savremena bajka – ali kako priča odmiče, u njoj počinju da se naziru i oni manje bajkoviti momenti.

Trenuci latentnih preokreta

„…Ne moraju čak ni da nose svoj posao kući“. Ovako bi, recimo, mogao početi jedan od brojnih zapleta – jer je posao, razume se, stalno u kući. I bez obzira na zadovoljstvo koje frilenseri  nesumnjivo nalaze u svom poslu, ponekad će se neminovno zateći u situaciji da naprosto požele da pobegnu od kuće – pardon, posla – pardon, kuće – bar na nekoliko dana.

To, naravno, nije toliko uočljivo na samom početku „kuća = posao“ karijere. Zapravo je sjajno – pogotovo ukoliko nekome zaista odgobara ovakva organizacija rada. Zbog činjenice da, na primer, ne moraju da se „cimaju“ do posla na +40°C u hladu, po najgorem pljusku ili vejavici, frilenseri će zaista ceniti mali poslovni raj na svojoj kućnoj adresi. Takođe, pošto sigurno neće odmah u startu imati čitavu hordu klijenata koji nestrpljivo čekaju na završetke važnih projekata, mogućnost fleksibilnije organizacije radnih sati pod parolom „ovo možda i može da pričeka do sutra“, dodatno doprinosi dragocenom osećaju slobode.

Pa ipak, ova bajkovita kancelarija u kući ili stanu vremenom može zaličiti na kakvu sablasnu teritoriju koja će konstatnto davati do znanja da ne možete tek tako zaboraviti da ona postoji ukoliko samo zatvorite oči i prestanete da mislite na posao. Jer, pored svog radnog mesta prolazite ujutru i uveče, dok pripremate obrok, kuvate kafu, ili kada vam dođu prijatelji u posetu – sve u svemu, posao je uvek tu negde oko vas i pored vas. Ove „sitnice“ još su izraženije ukoliko pritom živite u manjem prostoru i nemate uslova da opremite zasebnu prostoriju isključivo za radne obaveze.

I to predstavlja tek blagi nagoveštaj zapleta koji prati frilensersku poslovnu priču. Oni koji već duži niz godina funkcionišu po ovakvom radnom ustrojstvu, mogli bi otkriti još mnoštvo latentnih preokreta koji sačinjavaju „rad od kuće“ sagu u nastavcima. Pritom, od već poznatijih poglavlja – poput „Radni dan u pidžami“ ili, na primer, „Ostvarivanje ličnog dohotka uz ispijanje osvežavajučih napitaka u obližnjem ugostiteljskom objektu“ (jer, idilična predstava nasmejanih frilensera koji tako naporno rade na nekoj od egzotičnih destinacija već je pomalo mainstream) – polako se stiže i do onih neobičnijih. Ponekad već i sami naslovi upućuju na njihovu manje idiličnu sadržinu. Recimo, „Projekti čiji rok za završetak je do pre 2 dana“. Ili, „Zbornik radova koji (i dalje) iščekuju finansijski hepiend“.

Sve u svemu, svakidašnja poglavlja ovakvog tipa neminovno postaju sastavni deo savremene frilenserske bajke. Neko ko je odlučio da počne da kreira, i u isto vreme bude glavni junak sopstvene zbirke priča koja nosi naslov „Rad od kuće“, vremenom će primetiti da se one nikako ne mogu podvesti isključivo pod jednim žanrom. Uvek će, naime, biti preokreta koji ovom bajkovitom štivu mogu doneti blage uplive fantastike, a ponekad i (tragi)komedije ili čak satire.

No, dobra vest je da „glavni junaci“, u zavisnosti od toga kakvu formu žele da skroje, sami mogu oblikovati fabulu – iako na neke detalje, doduše, možda neće moći uticati (da li je neko pomenuo gledanje u iste zidove svaki dan?). Na kraju krajeva, blago onima što rade od kuće – jer ipak, „mi se samo iskotrljamo iz kreveta i već smo na poslu, hehe“.

Nastaviće se…

Poslednja izmena dana 26. novembra 2016. u 15:35


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »