Koliko poznajete osoba u vašoj okolini koje se ne bi ni najmanje uzbudile kada bi u novinama pročitale da se spomenik Pobedniku na Kalemegdanu mora izmestiti u neku drugu zemlju, da je oduvek bio deo druge kulture, ali to nismo znali. Takođe, mislim da bi bilo jako puno ljudi koji ne bi imali ništa protiv da neko odnese tvrđavu iz Smedereva, neki srpski srednjovekovni manastir, ili bilo koji deo materijalne i nematerijalne kulture našeg naroda. Autostereotipi su postali sveprisutan i sveprožimajući među populacijom.

Ovaj tekst nije žalopojka zbog nepatriotskog ponašanja srpskih političara, niti je kritika fanatičnog mundijalizma dela naše inteligencije, ovo bi trebao da bude osvrt na nemarno postupanje, ili bolje rečeno neracionalno trošenje bitnog resursa u modernom društvu, a to su tradicija i istorijsko trajanje. Zanimljivo je da se zapostavljanje tržišnog i ekonomskog pogleda na tradiciju upravo primećuje kod ljudi koji sebe zovu liberalima, što će reći sledbenicima ideologije u čijem je sedištu ekonomski racionalizam i tržišna regulacija.

Tradicija je sve manje pitanje nacionalizma, ona je postala ekonomski, marketinški i tržišni resurs, ona je prednost koju jedan proizvod dobija u ekonomskoj utakmici, element poverenja koje kupci imaju prema određenom proizvodu. Umor od masovne i serijske proizvodnja iznedrio je glad za originalnim, ekskluzivnim i domaćim. Uslovljen sve bržim protokom informacija, potrebom za konkurentskim ponašanjem na tržištu, dužim radnim satom i oslanjanjem na tehnologiju, čovek savremenog društva prinuđen je da pomoću simbola, brendova i upakovanih mitova saznaje o svetu oko sebe. U takvim okolnostima svaki napor da se nešto dublje sazna, pročita i nauči postaje meren utrošenim vremenom i automatski pretvoreno u luksuz. U takvim okolnostima poseže se za prečicama, saznaje se na osnovu medijske slike ili mitološki obojene brendirane tradicije.

Za primer ovakve tvrdnje može da posluži srpska rakija, tradicionalni proizvod, piće koje je skoro sinonim naše turističke i gastronomske ponude, neodvojiv deo tradicije. Međutim, kada je reč o mogućnosti izvoza i plasmana ovog proizvoda na putu stoji nepostojanje jasnih standarda kvaliteta i činjenica da naša zemlja nije zaštitila ni naziv Šljivovica niti tehnološki postupak kojim se ona dobija. Sličan je problem i sa drugim proizvodima i elementima kulture. Naravno, ovo i nije toliki problem sve dok se ne krene sa izvozom, registrovanjem delatnosti, dizajniranjem etiketa i slično. Tada prednost imaju oni koji su bili dosetljiviji i prigrabili deo tradicije koja im ne pripada. Kada je reč o šljivovici, Česi, koji su registrovali ovaj naziv kao svoj i originalni, ni ne koriste termin Šljivovica za opis pića od šljive. Kod njih je šljivovica, Slivovka, ali koga to interesuje, bitno je da oni ostvaruju više profita, a mi skoro ništa.

Na kraju, potrebno je u svakom trenutku biti svestan da se nacionalni identitet sve više veže za gastronomsko-turističke elemente, a njegova prezentacija drugima dobija boju, miris, ukus, aromu. Alkoholna pića su jako bitan faktor prezentacije jedne zemlje i naroda, ključni element  takozvanog brendiranja tradicije. Srpska rakija je u organoleptičkom smislu u rangu konjaka i single malt viskija, što znači da je sami vrh kada je prisustvo kvalitetnih mirisa i ukusa u pitanju, jedino ostaje da mi sami to priznamo.

Foto: Boris Ševo

Poslednja izmena dana 6. januara 2017. u 18:10


Ilija Malović

sociolog, šnapsofil i urednik portala Rakija, uglavnom. Počeo karijeru u oblasti primenjenih društvenih istraživanja kroz svopstvnu firmu Sinopsis. Od početka ga je zanimala sociologija svakodnevnog života: stilovi života, popularna kultura i potkultura. Pre tri godine, sa kolegom,  pokreće portal Rakija,…… Saznaj više »