Odgovornost je jedna od onih reči koju možete da čujete svuda oko sebe. Ali, ako se osvrnete, možete li da je isto tako često vidite na delu? Dobro pitanje, zar ne?

Isto ovo pitanje interesantno je ljudima još od davnina: njime su se bavili stoici i filozofi uopšteno, a ništa manje nije aktuelno ni danas, kad se njime u većoj meri bave ljudi koji osnažuju druge pojedince da realizuju svoje potencijale. Među njima je i Bob Proktor, jedan od najpopularnijih biznis gurua današnjice. Bilo da su vam new age vodiči za uspeh bliski ili ne, ovo je tema kojoj zaista treba posvetiti pažnju, a Proktor o njoj ima i te kako zanimljive i korisne misli.

Odgovornost je, zapravo, izbor. I, prema shvatanju Boba Proktora, taj izbor je ključan za našu slobodu. Njegov mentor Val Van De Vol inspirisao ga je, između ostalog, sledećim rečima:

„Kada osoba preuzme odgovornost za svoj život i sve ono što iz toga proističe, prestaće da krivi druge za posledice svojih akcija. S obzirom na to da ne možeš promeniti druge ljude, onda je i svaljivanje krivice neumesno. Kriviti druge čini da osoba ostane unutar zidina zatvora koji je sama stvorila. Kada preuzmeš odgovornost, krivica se eliminiše i postaješ slobodan da rasteš.”

Zatvor o kom Val Van De Vol govori zapravo je takozvani mentalni zatvor, koji može biti gora sudbina od boravka u pravom zatvoru. Ono što je ključna odrednica tog mentalnog zatvora je mentalno mučenje, koje može uništiti stvari bez kojih smislen život nije moguć: samopoštovanje, slika o samom sebi, odnosi koje gradimo sa drugim ljudima i tome slično. Najzad, mentalni zatvor uzima danak i u fizičkom zdravlju, a ponekad uopšte nismo u mogućnosti da uvidimo šta leži u uzroku tegoba sa kojima se suočavamo.

Upravo viđenje odgovornosti kao esencijalnog sastojka slobode je ono što propagira Proktor. I zaista, ako sami snosimo odgovornost za svoj život, to onda znači da imamo slobodu da delamo u svim pravcima za koje verujemo da će nas dovesti do cilja. Preuzimanje odgovornosti je ključan korak ne u bekstvu, već u izlasku iz zatvora. Bekstvo znači da nam je tu još uvek mesto, ali izlazak? On znači da smo prevazišli ono zbog čega smo se i našli u zatvoru. A svako može da pronađe taj put, zato što je on upravo odgovornost. Svako (uračunljivo) ljudsko biće u stanju je da prihvati odgovornost.

Ljudi koje vidimo kao svoje uzore često su baš oni koji su se osmelili da preuzmu odgovornost za svoj život, odnosno za sve njegove aspekte. Takve ljude nećete čuti da krive druge za sopstvene neuspehe. Kada se nađu u nezavidnoj situaciji, oni je posmatraju kao još jednu  prepreku i čine sve što je u njihovoj moći da nešto sa njom učine – da izmene okolnosti u svoju korist, da ih preskoče ili, prosto, prihvate. A sve to je, bez preuzimanja odgovornosti, jalova rabota.

Proktor ima još jedno zanimljivo viđenje odgovornosti, a to je da, onda kada odbijamo da budemo odgovorni za svoj život, mi na taj način zapravo odričemo sebi svoju jedinstvenost i pridajemo daleko veću moć drugim ljudima, situacijama i okolnostima. I tako počinjemo da gubimo kontrolu nad svojom budućnošću, stihijski se prepuštajući okolnostima. Tada sebe vidimo kao list na vetru – počinjemo da verujemo da smo mali i bespomoćni, da su okolnosti te koje nas nagone da pravimo izbore. A kada je tako, čak i nepravljenje izbora je – izbor. Iako toga u datom trenutku nismo svesni. Sa druge strane, kada prihvatamo odgovornost za svoj život i usmereni smo ka onim stvarima koje su u okvirima našeg domašaja, počnemo da uviđamo da mnogo toga i te kako zavisi od nas. Da možemo da učinimo mnogo više – da možda ne možemo da kontrolišemo vetar koji nas nosi, ali možemo da odlučimo kako ćemo se mi spram tog vetra odnositi.

Psihijatar Rolo Mej je jednom prilikom zabeležio: „Suprotno od hrabrosti u našem društvu nije kukavičluk, već konformizam.” I, zaista, potrebno je dosta hrabrosti da se načini taj korak – preuzme odgovornost. Mnogo je lakše kriviti druge – bili oni ljudi, društvo u celini, država, sklop okolnosti, zvezde ili viša sila. Ili, kako je Džo Bernard Šo to još lepše formulisao:

„Ljudi krive okolnosti za ono što su postali. Ja ne verujem u okolnosti. Oni koji nalaze svoj put na ovom svetu su oni koji ustanu i potraže okolnosti koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu – stvore ih.”

Suština je u stvaranju okolnosti, to jest u građenju sopstvene sudbine. Jer ona nije put koji se sledi, unapred dat i zacrtan. Ona je ono što od nje napravimo, sa početnim koordinatama u vidu svega onoga što nismo birali: imena, datuma i mesta rođenja. Sve ostalo je promenljivo.

Dve vrste odgovornosti

U kontekstu priče o odgovornosti, važno je napraviti razliku između biti odgovoran za nekoga i biti odgovoran nekome. Deluje kao obična jezička čarka, ali zapravo može kreirati suštinsku razliku u percepciji odgovornosti.

Nije retkost da čujemo kako roditelji, na primer, krive sebe zbog nečega što se dešava njihovom detetu, čak i onda je to dete već uveliko odraslo. Prepoznaćete ih po rečenicama koje počinju sa „Da smo samo…” i „Možda ipak nije trebalo da…”. Svima nam se dešava da u nekim situacijama sebe vidimo kao odgovorne za nešto, a da je za to naša odgovornost prestala da važi – kao što roditelji prestaju da budu odgovorni za dete kada ono odraste. Međutim, veliki broj nas vredno nosi svoj prtljag pun gorčine, samokrivljenja i kajanja, čvrsto uvereni da ćemo za neku pogrešnu stvar biti doveka odgovorni.

Konstruktivnija alternativa kazuje da smo mi odgovorni za sopstvena osećanja i za ono što činimo. Nisu drugi ljudi za to odgovorni, niti smo mi odgovorni za druge ljude. Možemo odgovarati drugim ljudima (na primer, nekome za koga radimo), ali ne i umesto bilo koga drugog. Jedino prihvatljivo odstupanje je kada vodimo računa o deci – onda možemo biti odgovorni za njih, ali i njima. Ipak, to ima svoj vek trajanja i prestane da važi onda kada deca sama preuzmu odgovornost za sebe i svoje izbore.

Istina je i to da je privlačno razmatrati kako bi izgledalo kada bi neko drugi bio odgovoran umesto nas. Onda bismo sebe mogli da ubedimo da je sada sve lakše: možemo da budemo nepromišljeniji, možemo da se igramo, zabavljamo, radimo sve što želimo. Međutim, desila bi se potpuno suprotna stvar! Ako bismo nekome prepustili odgovornost za svoj život, postali bismo zavisni od te osobe. Bez nje bi nam život bio nemoguć. Zavisili bismo od njene dobre volje i time sebe ograničili samo na ono što je ta osoba spremna da nam pruži. Predali bismo se. I to je još jedan argument u prilog tvrdnji da u odgovornosti leži istinska sloboda. Odricanjem od odgovornosti odričemo se i slobode.

Potpuno isto važi i u suprotnom smeru. Ako mi preuzmemo odgovornost za nečije postupke i život u celini, nosimo breme koje nam nije pripadajuće. Vodimo bitke koje nisu naše i koje, kakve god epiloge imale, nama ne donose ništa dobro.

Zato smo sami odgovorni za svoj život – za svoje uspehe, sreću, zdravlje, ali i za neuspehe, padove i izgubljene bitke. Bez obzira na to šta se desilo u prošlosti ili za šta verujemo da će tek da se desi u budućnosti, sve što imamo su sadašnjost i naša spremnost – ili nepostojanje iste – da preuzmemo odgovornost nad svojim životom.

*        *        *

Bob Proktor će 5. novembra u Sava Centru održati seminar „Od razmišljanja do rezultata“, a za sve posetioce našeg portala omogućili smo 10% popusta na ulaznice. Više informacija možete videti na sajtu, a za pitanja i porudžbine možete se obratiti e-mailom organizatoru: preducom021@gmail.com

Poslednja izmena dana 20. oktobra 2016. u 10:39


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »