Danas mi baš nije dan.

Jeste, ustvari, ali mnogo puta nije bio. Ništa mi nije išlo. Tih ne-dana sam uglavnom, kao i danas, imala obaveze koje je trebalo ispuniti i svaka od njih je izgledala kao ružni Mont Everest na koji se treba trkom popeti. Kada sam imala taj luksuz da biram, gurnula bih sve te obaveze u sutrašnji dan a kada nisam – s mukom sam nastavljala, nekad uspešno a nekad ne.

Ponkad se, međutim, ne radi samo o lošem raspoloženju. Ponekad su prolemi vrlo stvarni i opipljivi – možda ste se upravo posvađali sa nekim bliskim, izgubili klijenta, imate blagu temperaturu, pukla je cev u kupatilu čemu je sledila poplava i trošak koji nikako niste planirali. Pokušavši da budem budista i birajući kako ću se osećati, mnogo puta sam se uzdala u snagu volje koja će me održati pozitivnom na površini i ne dopustiti da me taj vir nervoze, anksioznosti ili lošeg raspoloženja odvuče na dno. I verovala sam u sledeće: što više treniraš ovako ponašanje, kao i svaka veština ona će napredovati i širiti se na sve aspekte mog života. A onda će se desiti da već četvrta hemijska kojom pokušavam da pišem ne radi, psovaću je pola minuta i baciti je na pod.

Šta ako nema slobode izbora?

Postoje psihološke studije koje kažu sledeće: samokontrola naplaćuje dugove. Većina stručnjaka se slaže da imamo ograničene rezerve samokontrole. Što ih više konzumiramo, pre ćemo ih istrošiti. Jednu od tih studija sproveo je Mark Marejven sa Univerziteta u Njujorku koristivši posebno simpatičan primer ispitivanja: Učestvovalo je pedesetoro ljudi kojima je, pojedinačno, bio ponuđen kolač. Nakon toga su svima njima ponuđene puzle koje su zamoljeni da slože. Ispostavilo se da su ljudi koji su odbili kolač mnogo brže odustajali od slaganja puzli. Njihovi mozgovi su znali: „Muka odbijanja kolača je dovoljna porcija muka za danas. Ko će još da se bakće sa komplikovanom slagalicom?“ Ali u isto vreme vlasnici ovih mozgova toga nisu bili svesni.

Dakle, kada snaga volje presuši a taj neprijatan osećaj pobedi, nešto ipak možemo da primetimo – faktore koji doprinose našem lošem raspoloženju. A oni su svuda okolo, u svakom danu, u nekoliko oblika:

  1. Fizički – Šta ste danas jeli? Da li ste koristili svoje noge?
  2. Emocionalni – Da li ste bili dobri prema sebi? A prema drugima?
  3. Faktori okruženja – Šta vidite? Šta čujete? Buku, tišinu, muziku, decu u parku?
  4. Faktori ponašanja – Da li ste nekome rekli kako se osećate?

Koliko god nas bombardovali već dosadnim iskazima o važnosti ishrane, sve to ima poentu. Ali je nepotrebno sada nadugačko pisati o tome. Jasno je – glad nas konzumira, nedostatak kvalitetne hrane jede naše zalihe serotonina. Emociocije i okruženje, s druge strane, nisu toliko forsirani, s obzirom da se ovde radi o sledećem: kada nismo raspoloženi, fokusirani smo na sebe. Često ne možemo ni da uvidimo svet oko nas. Mi znamo da je on tu, ali trenutno nismo dostupni za njega. A čak i ako na to gledamo krajnje sebično, pomoći drugome je uvek dobro, pa tako i za sopstveno raspoloženje. Ako ovo nije vaš najsrećniji dan, neka nekome bude. A ako ste vi delom zaslužni za to, i vaš dan će automatski postati vredan. Jednom sam tako ustupila mesto u autobusu nekom starijem gospodinu koji mi je u znak zahvalnosti dao svoju knjigu pesama. Imao je jako ponosan izraz lica kada mi je uručivao. Ispostavilo se da su to mahom erotske i rodoljubive poeme (gospodin je bio rodom iz jednog sela u Bosni) koje mi i danas stoje na polici, za slučaj da mi zatreba instant osmeh. Ustupanje mesta u autobusu nije nikakvo dobro delo, već tek stvar pristojnosti, ali je zahvajujući tome moj „dan kada me je psovao šalterski službenik“ postao „dan kad mi je dekica iz autobusa poklonio zbirku pesama“.

Magija povezivanja

Posle toga je bilo mnogo ne tako dobrih dana koje sam provela u svom stanu, trudeći se da završim šta imam pa da mogu da nastavim da sedim u svom stanu. Uglavnom ne bih ništa završila. I koliko god ubeđivala sebe da danas ne želim da se družim, onda kada sam maltene bila prisiljena – pomoglo je. Ne govorim o masi ljudi i lažnom smeškanju – govorim o rečenici „baš mi je bedan dan danas“ nekome ko će je saslušati. Osim potrebe za povezivanjem sa drugim ljudskim bićem koja leži duboko u nama, razgovor nam dozvoljava da sagledamo ono što proživljavamo iz druge perspektive i isto tako čujemo šta ta druga osoba proživljava. To nije samo uteha – to je i veoma uzbudljiv i motivišući proces za naš mozak, kao na primer rešavanje zagonetke ili one slagalice koja dolazi posle kolača.

Svakako, umesto svega ovoga, možete spakovati sebe i svoju bolju polovinu i otići na Madagaskar na mesec dana, da danete dušom i vratite se sveži i orni za rad. Ali verujem da većina nema mesec dana, a možda ni „bolju polovinu“ u ovom trenutku – možda zapravo imate samo dva sata da se vratite u sedlo. Ali dva sata su sasvim dovoljna za jedan lep razgovor.

Poslednja izmena dana 27. februara 2017. u 09:48


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.