Kada bismo, sa ciljem da nam opišu svoj stvaralački proces, na jednu gomilu okupili Stivena Kinga, Ernesta Hemingveja, Stiva Džobsa, Betovena i oca flopi diska Joširo Nakamacua, nesumnjivo bismo dobili krajnje interesantne i jedinstvene odgovore. Kreativcima koji nam svojim delima i dostignućima nude i neku drugačiju percepciju sveta, pomalo uvrnute navike nimalo nisu bile strane.

Tako su, recimo, Stiva Džobsa ideje pronalazile dok bi sedeo sa stopalima uronjenim u vodu, kladeći ih napred-nazad. Gospodin Nakamacu, pak, išao je mnogo dublje od toga – ronio bi dok njegov mozak ne ostane bez kiseonika, a svoje ideje bi potom beležio u vodootporni blokčić. I dok bi većina ovo povezala sa uobičajenim arhetipom kreativnog genija-čudaka, ponekad smo skloni da smetnemo s uma da su i ti čudaci na kraju krajeva sasvim obični ljudi.

A bivajući tako sasvim obični, imali su i neke standardne, mnogi bi rekli i dosadne, navike. Zanimljivo je da su one mnogima zapravo pomogle u treniraju i razvijanju kreativnog potencijala – što znači i da bi im se možda najzad mogla skinuti titula ljutih neprijatelja kreativnosti.

Rano ustajanje

Koliko puta ste čuli da su kreativci uglavnom noćne ptice? Franc Kafka i Vilijam Stajron, autor romana Sofijin izbor, definitivno bi se složili sa ovim. Prvi je radi pisanja ostajao budan celu noć, dok je Stajronova rutina, osim spavanja do podneva, uključivala i izležavanje i razmišljanje bar sat vremena nakon buđenja.

Ima i onih koji su bili jutarnji tipovi, a kuriozitet je da je lista takvih mnogo duža. Bendžamin Frenklin koristio je rane jutarnje časove da isplanira svoj dan, a Hauard Šulc, direktor Starbucksa, dan bi započinjao slanjem motivacionih e-mailova svojim zaposlenima. Rano ustajanje nekima je bila idealna prilika da uhvate trenutak kada ih niko ne uznemirava. „Nema nikoga ko bi vas ometao dok u hladnim jutrima sedate za svoj radni sto i polako se zagrevate dok pišete“, rekao je jednom prilikom Ernest Hemingvej, koji je svaki dan ustajao u 5 izjutra.

Redovna fizička aktivnost

O dobrobitima redovnog vežbanja govore brojni dokazi. U prilog im ide i jedna studija sa Univerziteta Stenford, u kojoj je 90% anketiranih izjavilo da uočavaju porast kreativnih sposobnosti nakon bavljenja nekim sportom. I to nije slučajno – održavanje kondicije utiče na našu produktivnost i sposobnost usredsređivanja. Sem toga, vreme koje posvetimo vežbanju pružiće nam neophodnu distancu od aktivnosti koje zahtevaju mentalni napor.

Stoga ne treba da čudi što mnogi koji se bave kreativnim radom u svoj dnevni raspored uključuju i fizičku aktivnost. Ričard Brenson svako jutro započinje trčanjem, a američki pisac Kurt Vonegut je redovnim šetnjama pridruživao i serije čučnjeva i sklekova. Čak su i umetnici za koje se možda baš i ne bi reklo da su sportski tipovi – poput Čajkovskog, Betovena ili Čarlsa Dikensa – koristili prednosti svakodnevnih, dugih šetnji.

Stroga rutina

Američki psiholog, filozof i osnivač pragmatizma Vilijam Džejms, opisao je jednom prilikom uticaj rutine na kreativnost. Prema njegovom mišljenju, naša svest će biti sposobna da istupi iz utvrđenih okvira jedino ukoliko sebi postavimo i određena ograničenja.

To može zvučati pomalo razočaravajuće onima koji žive u uverenju da kreativnost ide u paketu sa onim radim-kako-hoću-jer-mi-se-može stilom života. Jedna od uobičajenih zabluda je da će naša kreativnost procvetati u okolnostima nepostojanja granica i strukturisanih okvira. Mnogo je izvesnije da će, zapravo, u potpunosti presušiti, jer način na koji (ne) organizujemo svoje vreme i te kako utiče na naš način razmišljanja i delovanja – a to su odavno shvatili i kreativci koji ne odstupaju od svojih rigoroznih dnevnih rutina.

Posao „od 9h do 17h“

Američki književnik Vilijam Fokner bio je zaposlen u nuklearnoj elektrani.

Stiven King je predavao u školi, dok je američki kompozitor Filip Glas radio kao vodoinstalater.

A da se nije obreo na mestu prodavca u zlatari, pitanje je da li bi Džejkob Arabo odlučio da i sam započne sa izradom nakita, a potom osnuje i juvelirnicu Jacob & Co.

Činjenica da se od umetnosti teško preživljava svakako je mogla biti razlog zašto se većina poznatih stvaralaca obrela na nekim od „standardnih“ poslova. Ipak, postoji još jedna sitnica.

U situacijama kada od rezultata nečijeg stvaralaštva zavisi i njegova egzistencija, lako se može desiti da to postane teret i dodatni pritisak. Formalno radno mesto, s druge strane, pruža (finansijsku) stabilnost i postojanje one neophodne rutine i osećaja sigurnosti, a u takvim okolnostima i kreativni proces postaje užitak lišen pritisaka i ograničenja.

Iskorak u nepoznato

„Pisac koji čeka idealne uslove da bi počeo da piše, vrlo verovatno će skončati pred praznim listom papira.“

Ovo su reči američkog pisca Elvina Bruksa Vajta. Autor poznatog romana „Šarlotina mreža“, na vrlo plastičan način opisao je vrlo uobičajen problem – a to je čekanje savršenog tajminga i savršenih okolnosti da bi se bilo kakav poduhvat započeo. Šta bi se desilo da su na takav način razmišljali, recimo, Stiv Džobs i Džoana Rouling?

Za početak, teško da bismo danas čekali u redovima za novi iPhone ili uživali u avanturama malog čarobnjaka Harija Potera. Roulingova je prve ideje za svoj roman zapisala na parčetu salvete tokom jednog putovanja vozom, dok je Apple svoje prapočetke doživeo u garaži Džobsove majke. I zato, pošto se neće baš uvek kockice poklopiti, nema mnogo svrhe ni u odlaganju trenutka da se nešto započne.

Posvećenost i istrajnost

Američka spisateljica novije generacije Džodi Pikolut jednom prilikom je iznela zanimljivo zapažanje:

„Ne verujem u kreativnu blokadu – ona je samo znak da na raspolaganju imate previše vremena. Ukoliko vam je vreme ograničeno, sešćete i uraditi ono što morate. Uostalom, kako to da se svaki esej, čije pisanje danima odlažete zbog nedostatka inspiracije, nekim čudom sam od sebe napiše baš noć pre nego što ćete ga predati? Sigurno je da nećete uvek biti zadovoljni onim što ste napisali. Ipak, loš tekst, za razliku od prazne stranice, uvek možete prepraviti.“

Sa ovim bi se verovatno složili svi koji tvrde da je svakodnevno usavršavanje ključ stvaralačog procesa. Iako nećemo baš svaki put biti zadovoljni učinjenim, treba da znamo da on zahteva vreme i posvećenost. Zato bi možda bilo prikladnije da onu titulu ljutog neprijatelja kreativnosti ponesu inertnost i neaktivnost. A pošto uz vreme i posvećenost neminovno idu i brojni pokušaji i pogreške, nema bolje alternative nego stvaralački potencijal negovati upornošću i istrajnošću.

Poslednja izmena dana 28. septembra 2017. u 02:21


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »