„I onda je usledelo ono tipično pitanje poslodavca: ‘Da li smatrate da biste mogli dobro da obavljate ovaj posao?’.

A ja, kao i uvek, potpuno mu iskreno odgovorim da bih to najbolje procenio tokom obuke i kada bih zaista taj posao počeo svakodnevno da radim. Znaš šta mi je rekao na to? Kaže, ‘Vi mladi suviše volite da komplikujete stvari; znate, svaki posao je 70% rada i truda, i 30% želje i(li) talenta…’.

Mislim, naravno da je u pravu, ali reci mi, kako sa sigurnošću da tvrdim da ću dobro obavljati nešto što nikada do sada nisam radio?“

Ovim rečima mi je pre par dana jedan dobar prijatelj ukratko sažeo poslednje u nizu iskustava razgovora za posao. Za poziciju za koju je aplicirao, doduše, prethodno radno iskustvo nije bilo presudno, niti je posao sam po sebi zahtevao kombinaciju umeća preciznog izračunavanja udaljenosti između nebeskih tela i detaljnog poznavanja alhemijskog procesa pretvaranja cimeta u zlato. Prijateljev (recimo) diplomatski odgovor možda i nije isijavao beskompromisnim samopouzdanjem, ali daleko od toga da ne postoji makar jedan dobar razlog zbog koga u njegovom „komplikovanju stvari“ zapravo nema ničeg komplikovanog.

Sve je pitanje razumnog sagledavanja eventualnih izazova sa kojima biste imali posla.

Pre no što sam izustila da kažem kako bi poslodavcu verovatno prihvatljivije zvučalo jedno diplomatsko „razume se, u svemu što radim dajem sve od sebe“, setih se i poznanice koja je nekada davno samoinicijativno dala otkaz u jednoj telemarketing kompaniji. Zivkanje potencijalnih klijenata radi prodaje šarenolike palete proizvoda, dakako, takođe ne zahteva posedovanje ekspertskih znanja ili veština; pa ipak, devojka je tu poziciju napustila nakon što su joj svakodnevne neprijatne (a neretko i uvredljive) opaske sagovornika, blago rečeno, postale nepodnošljive.

Za razliku od mog prijatelja, ona nije suviše komplikovala stvari i zaista je dala sve od sebe da ostane profesionalna i posvećena. I sigurno je, makar u teoriji, znala da komunikacija sa ogromnim brojem ljudi na dnevnom nivou nosi i neke specifične izazove. Međutim, tek nakon višemesečne prakse suočavanja sa realnim uslovima navedene radne pozicije, uvidela je da joj taj posao, jednostavno, ne leži.

Prema tome, koliko god sadržala poveće zrno istine, onu tezu da je svaki posao 70% rada i truda, i 30% želje i(li) talenta mogle bi, za početak, zakomplikovati 2 stvari, a to su:

  • priroda same aktivnosti, i
  • lični kapaciteti pojedinca (mentalni, emotivni, pa i intelektualni ili fizički) da se prilagodi specifičnostima određene pozicije.

Drugim rečima, kada neko kaže da mu neki posao ili aktivnost, eto, „ne leži“, to nije nešto što bi a priori trebalo prevesti kao „ma, sigurno je zabušant“. Replike slične ovoj, doduše, nisu retke – setite se i sami koliko puta ste čuli da, recimo, „oni prosvetni radnici samo umeju da kukaju a ništa ne rade, iako imaju i silne raspuste i vikende“. Bez obzira na to što se u svakoj profesiji, narodski rečeno, može naći i žita i kukolja, ovako nešto bi izustio samo neko ko se nikada nije našao s one strane katedre. A oni koji su osetili sve čari tih vikenda, praznika i raspusta provedenih u pripremi nastavnih jedinica, sastancima, dogovorima, rvenju sa administracijom – o svakodnevnoj sizifovskoj borbi sa nerealnim očekivanjima učenika i roditelja, kao i faličnim obrazovnim sistemom da i ne govorimo – e, oni će već pevati sasvim drugu pesmu.

Isto važi i za bilo koju drugu profesiju ili radnu poziciju. Svakako da će u pojedinim slučajevima presuditi stavke poput relevantnog iskustva, adekvatne stručne spreme ili posedovanja određenih sklonosti – recimo, logičko rezonovanje kod programiranja ili tolerancija na stres kod zdravstvenih radnika u čijim rukama leži zdravlje na desetine i stotine ljudi. To, ipak, ne znači da i tzv. „ležernije“ radne pozicije zaslužuju da ih se podcenjuje, jer, kao što je rečeno, svaka od njih nosi svoje specifične izazove.

Stoga je i za očekivati da će se manje-više svako potruditi da odabere upravo onaj posao za koji smatra da će ga savesno i adekvatno obavljati. A o svojevrsnim izazovima tog „biranja“ sigurno bi prvi mogli progovoriti, naravno – preduzetnici. Neko bi mogao reći da je poređenje ova dva primera odlazak u drugu krajnost, odnosno suviše pojednostavljeno poređenje pojma preduzetništva i radne pozicije koja možda ne uključuje preveliki pritisak ili odgovornost. Svakako da to nije ni cilj, ali je sam mehanizam donekle sličan. Jer, priznaćete, savladavanje, recimo, pekarskog zanata nije isto što i vođenje lanca od 3, 4 (ili više) pekara u gradu, isto kao što ni dugogodišnje usavršavanje i relevantno iskustvo u oblasti programiranja nije garancija da će neko od svog IT startapa tek tako stvoriti novi Microsoft.

A taj neko sigurno je svestan toga da su u celoj priči najvažniji upravo trud i rad. Osim ukoliko nije Rokfelerov naslednik, malo koji preduzetnik bi prokockao šansu za uspešan razvoj svog preduzeća, a sve zbog tendencije da svojim neodređenim odgovorom suviše zakomplikuje stvari. O svim „krasotama“ upravljanja sopstvenim biznisom dalo bi se raspredati naširoko i nadugačko, te će ono tipično pitanje sa početka teksta preduzetnici najpre postavljati sami sebi – i to još dugo nakon što se odmetnu u sfere samostalnog biznisa. I u mnogim slučajevima, naći će se u situaciji da pomalo zakomplikuju stvari jednim polukonkretnim odgovorom koji se takođe našao među prvih nekoliko pasusa.

Isto tako, malo kom preduzetniku bi bilo svejedno ukoliko bi shvatio da mu ovakav vid poslovanja, jednostavno, „ne leži“, i to uprkos nastojanjima da se beskompromisno posveti svojoj poslovnoj ideji. Sem toga, sasvim je izvesno i da će od potencijalnih kandidata kojima želi da delegira određene aktivnosti želeti da čuje jedno samouvereno „razume se, u svemu što radim dajem sve od sebe“.

Međutim, pre no što pomalo neodređeni odgovor protumači kao nedostatak želje za savesnim obavljanjem radnih zadataka, mogao bi pokušati da se zamisli, recimo, u ulozi onog lekara od čije procene zavisi nečiji ishod lečenja, ili telemarketera koji svakodnevno sluša neprijatne komentare klijenata sa druge strane žice. U tom slučaju ni naizgled neuverljivi odgovor na pitanje „Da li smatrate da biste mogli dobro da obavljate ovaj posao?“, po svoj prilici neće zazvučati baš toliko komplikovano.

Poslednja izmena dana 14. februara 2018. u 21:12


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »