Priča ide ovako: NASA je otkrila da obične hemijske olovke ne mogu da rade u svemiru, pa je uložila milione dolara poreskih obveznika kako bi razvila verziju koja bi se mogla koristiti po napuštanju Zemljine orbite. Ista priča kaže da je Sovjetski savez, sa druge strane, koristio obične olovke. Šta je od svega ovoga istina?

Hemijske olovke danas su široko rasprostranjene, a šanse da trenutno nijednu nemate u svojoj blizini vrlo su skromne. Međutim, iza njihovog nastanka stoje tehnologija, izrada i trud za koje bi se teško moglo reći da su vredni nečega što kupite za nekoliko desetina dinara, a već sutra možda izgubite i zbog toga ne osećate nikakvo žaljenje.

Hemijske funkcionišu zahvaljujući metalnim ležajevima. U slučaju jedne od najpoznatijih marki ovih olovaka – Bic – ležaj se obično pravi od istog materijala koji se koristi za metke kojima se mogu probiti oklopna sredstva. Nakon što se oblikuje, ovaj čvrsti materijal koji se zove volframov karbid potom se polira mašinom koja koristi pastu napravljena od dijamanata. Ispolirani ležaj zatim se stavlja u otvor, a sledeći izazov je taj što prostor između unutrašnjosti hemijske i ležišta mora da bude precizno određen, pri čemu se „precizno” odnosi na hiljaditi deo centimentra. U slučaju da se jedan primerak napravi pogrešno, nije retkost da se čitava serija baci. Pre nego što se puste na tržište, ove hemijske olovke prolaze rigoroznu proveru koja se odvija elektronskim mikroskopom!

Kako onda mastilo pronađe svoj put ka donjem delu hemijske? Prilično jednostavno – zahvaljujući gravitaciji. Ona mastilo usmerava ka dole, a pomenuti ležajevi prave pritisak kojim se sprečava prekomerno curenje mastila. Ovaj mehanizam omogućava da se mastilo stalno iznova koristi, bez rizika da bude izloženo vazduhu, što bi dovelo do njegovog sušenja. Tako svaka hemijska, u proseku, može da ispiše oko 100.000 reči, a bez gravitacije, ništa od ovoga ne bi bilo moguće.

Vratimo se na priču sa početka, koja dalje kaže da je, u vreme kada je putovanje u svemir postalo svojevrsna trka između Amerikanaca i Rusa, NASA uložila milione (u nekim verzijama priče spominju se i milijarde) dolara kako bi razvila hemijsku olovku koja bi radila i bez pomoći gravitacije. Rusi si, ipak, bili nešto domišljatiji, te su koristili obične olovke. Jedini problem sa ovom pričom bio je taj što je ona u potpunosti izmišljena, ali ne bez sporadičnih elemenata istine.

Naime, sovjetski astronauti zaista su koristili obične olovke, kao i američki. Vrlo brzo je postalo jasno da upotreba olovaka nije baš pametna ideja, zato što su se lako lomile, a njihovih komadići su mogli da upadnu u oko, ali i da oštete neke delove opreme i potencijalno izazovu požar.

Izazov je, dakle, bio stvaran, a sastojao se od pitanja – čime pisati u svemiru? On ipak nije podstakao ni Ruse ni Amerikance da ulože basnoslovne količine novca u razvoj hemijske koja bi radila i bez ispomoći gravitacije. Međutim, NASA jeste trošila novac poreskih obveznika na specijalno dizajnirane olovke koje su se pokazale kao dobra alternativa hemijskama. Tačnije, 1965. godine oni su uložili oko 4.382,50 dolara (što je današnjih 31.949) u kupovinu 34 olovke koje je napravila kompanija Tycam Engineering Manufacturing Inc. Javnost ovim potezom svakako nije bila oduševljena (kao i ni celom idejom finansiranja letova u svemir, što je u suprotnosti sa onime u šta su nas mediji uveravali).

Ako nisu ni Rusi ni Amerikanci, ko je onda tvorac „svemirske olovke”? Odgovor na ovo pitanje je – one su razvijene u privatnom sektoru, a sve što je NASA učinila bila je njihova popularizacija.

Razvoj svemirske olovke sproveo je Pol C. Fišer i njegova Fisher Pen Company. Nakon ulaganja nešto više od miliona dolara sopstvenog novca u razvoj olovke koja je koristila kompresovani azot kako bi se usmeravalo specijalno mastilo nalik na gel koje je Fišer patentirao, on je 1965. godine postao vlasnik patenta olovke koja je mogla da piše i kada je okrenuta naopačke, pod vodom, pri temperaturama od minus 45 do 204 stepeni Celzijusa, pa čak i u svemiru.

Tako je Fišerova svemirska olovka – nazvana „AG-7” – privukla pažnju NASA-e, a nakon što su je testirali, odlučili su da kupe četiri stotine primeraka. I dok je cena jedne olovke Tycama iznosila 128.90 dolara po komadu, NASA je za Fišerov izum bila zainteresovana samo ukoliko dobije masovan popust, pa ga je i dobila, i to od 40 odsto, po ceni od 3.98 dolara po komadu. Međutim, činjenica da je NASA (kao i SSSR od 1969. godine) koristila njegov proizvod za Fišera je predstavljalo sjajan marketing, a neke verzije ove svemirske olovke moguće je kupiti i danas, kada su cene hemijskih olovaka veoma niske. A to se ne bi desilo da nije bilo Marsela Biča sredinom pedesetih, ali pre toga postoji još jedna važna priča za dobijanje kompletnije slike o istoriji hemijske olovke.

Ova priča počinje 1931. godine u Mađarskoj, gde je novinski urednik Laslo Biro uočio da se mastilo na mašini za štampanje suši gotovo momentalno. On je, kao i ogroman broj drugih ljudi, bio očajan nad mastilom koje se lako razmrljavalo, što uopšte nije bila jedina iritantna stvar sa ovom tehnikom pisanja. Tako je došao na ideju da napravi olovku koja će raditi sa mastilom koje koriste novinske prese. Njegovi rani pokušaji bili su neuspešni, ali jedan od finalnih rezultovao je pravljenjem nečega što bismo danas mogli nazvati pretečom hemijske olovke. Ipak, stvar sa mastilom nije u potpunosti zaživela jer nije pronašao način kako da ga pokrene da teče, sve dok se, sedam godina kasnije, u ovoj priči nije pojavio i njegov brat Georg, po struci hemičar. On je pomogao u razvoju hemijske sa mastilom koje je moglo kontrolisano da teče i da se brzo suši. Tako je 1938. godine zvanično patentirana prva upotrebljiva hemijska olovka.

Kao što je to slučaj sa mnogim otkrićima, sistem koji je Biro konstruisao zapravo nije bio jedinstven. Sličnu stvar napravio je pedesetak godina radnije Džon J. Laud. On je, u nameri da napravi sredstvo kojim će moći da se obeležava i piše po koži (što standardne pisaljke sa mastilom nisu mogle), kreirao olovku koja je imala brojne manjkavosti, što je i sprečilo njen komercijalni uspeh. Patent nikada nije obnovljen, a brojni su oni koji su u periodu od 1888. do Biroove olovke 1938. pokušali da naprave sličnu stvar. Sve su one imale iste nedostatke – nekontrolisano isticanje mastila, zagušivanje, razmrljavanje i slično. Tako je Biroova hemijska olovka postala prvo komercijalno uspešno sredstvo za pisanje, a širom sveta hemijske su i dalje poznate pod rečju „biro”, po prezimenu njihovog tvorca.

Biroove hemijske bile su, očekivano, prilično skupe u poređenju sa današnjim. Ipak, smatrale su se daleko superiornijim u odnosu na tadašnje raspoložive opicije, posebno zato što nisu zahtevale upotrebu mastila izuzev onog u samoj olovci, a mogle su i da rade u različitim uslovima i prilikama. I britanska avijacija ih je svojevremeno koristila baš zbog toga.

I dolazimo do Biča, čoveka koji je učinio hemijske olovke ne samo popularnim, nego i jeftinim (što je svakako međusobno povezano). On je štedeo novac sve dok nije bio u mogućnosti da kupi fabriku u Francuskoj, koja je nedugo potom postala pravo carstvo masovne proizvodnje hemijskih olovaka. Bič je kupio prava i time je era njihove proizvodnje – uz zadržavanje kvaliteta, ali i niske cene, zvanično i započeta.

Bič je uskoro uspeo da nadmaši svoju konkurenciju ponajviše zbog toga što su njegove hemijske olovke koštale jedan tristoti deo njihove tadašnje uobičajene cene. Osim toga, njihov kvalitet vremenom je unapređivan, sa stalnim fokusom na korisnost koju donose. Reklamirane su sloganom “Pišite prvi put, svaki put” tokom šezdesetih, a ostalo je – doslovno – istorija.

Poslednja izmena dana 25. juna 2016. u 01:50


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »