Iako mnogi pamte samo globalnu finansijsku krizu sa početka 2009. godine, kroz istoriju su slične situacije već beležene. Pre oko tri stotine godina desio se jedan od poznatijih finansijskih slomova, i to, ni manje ni više, nego baš u Velikoj Britaniji. Kako su beskrupulozni manipulatori pokušali da otpišu javni dug Engleske, a pritom i zarade, najbolje svedoči priča o berzanskom krahu Južnomorske kompanije. Do te, sada daleke 1710. godine u engleskim finansijama je vladao potpuni haos. Nije se znalo ko rukovodi državnim parama, pa se kasi često moglo videti dno. Kancelar državne blagajne, Robert Harli, najzad je došao na ideju da taj nered popravi. Ovlastivši banku Engleske za jedinog nadzornika svih državnih kredita, Harli je načinio prvi korak.

Ozbiljan problem javio se nakon ratova sa Španijom. Javni dug je tokom rata narastao, pa je državna kasa ubrzo ostala prazna. Engleska je dugovala 10 miliona funti (vrednost jedne funte 1710. u odnosu na današnju je oko 200 puta veća). Ključnu ulogu u pokušaju ozdravljenja finansija odigralo je udruženje “Sword Blade“ koje je 1711. godine osnovalo kompaniju “South Sea“. Narednih godina “South Sea“ je imao monopol nad britanskim prekookeanskim kolonijama. Kompanija koju su osnovali bankari imala je zadatak da prevozi robove iz Zapadne Afrike u Ameriku. Prva privatizacija desila se vrlo ubrzo. Nakon što je na sebe preuzela javni dug Engleske, kompanija je zadržala pravo na kamatu od 6% prilikom prodaje deonica na berzi. Ugovor o privatizaciji još uvek nije ni bio potpisan, a cena deonica “South Sea“ je počela basnoslovno da raste. Tako se stovrilo pogodno tle za malverzacije. Krajem 1719. godine cena akcija skočila je sa 55 funti na blizu 130. Kompanija je dobijala i dodatne privilegije koje su se ticale monopola i eksploatacije kolonija u Srednjoj Americi. Vrednost kompanije ubrzo se popela na 14 miliona funti. Kompanija je tada pustila proglas o prodaji deonica i pozivala imućnije ljude i preduzeća da se uključe u akciju osvajanja “Novog Sveta“. Mnogi su mislili da će kupovinom deonica, kupiti i delove prekookeanskih zemalja, nad kojima je Engleska imala prevlast. Imućni švajcarski, holandski pa čak i španski trgovci su se odazvali pozivu kompanije. Škotski ministar finansija Džon Lou je kupio čak 20000 deonica. Ovaj potez doprineo je da cena akcije u maju 1720. godine iznosi čak 500 funti, a krajem avgusta duplo više. Realna vrednost kompanije u suštini nije rasla, ali potražna deonica rezultovala je stalnim i preteranim rastom njihove vrednosti. Ukupna vrednost kapitala na Londonskoj berzi u jednom trenutku iznosila je čak 500 miliona funti. Ta cifra je predstavljala pet puta veću količinu novca nego što ga je zapravo bilo na čitavom području Evrope.

Veliki broj preduzeća, ponesen opštom euforijom plasirao je svoje deonice, u nadi da će zaraditi. Deoničari koji su verovali u pozitivan razvoj kursa počeli su da sumnjaju u istinu. Glasovi kritike mogli su se čuti na sve strane. Parlamentarci su kritikovali situaciju, tvrdeći da se deonice preskupo prodaju. Britanska vlada se zbog rasta kursa sve više zaduživala. Velike sume nepostojećeg novca pomamile su i pojedince i preduzeća. Vlada je morala da preispita ponašanje “South Sea“ kompanije i donese zakon Scire – Facias Act kojim bi suzbila dalji tok prevare. Ovaj zakon je zabranio osnivanje novih preduzeća koja su se sve više takmičila, mašući bezvrednim dokumentima. Čim je zakon donesen, deonice “South Sea“ kompanije su počele da opadaju. Do 8. Septembra, iako su deoničarima obećavane dividende od 50%, kurs je sa preko hiljadu pao na realnih 120 funti. Veliki mehur od sapunice je posle više od godinu dana pukao. Strani investitori su sa Londonske berze počeli da povlače kapital. Javni dug Velike Britanije ponovo je naglo porastao. Danas postoje zabeleške da Britanija iz tog perioda još uvek duguje 2,5 milijardi funti. Britanski šef trezora Džordž Ozborn je 2014. poručio da će nakon otplate duga iz Prvog Svetskog rata, biti vraćeni i dugovi iz 1720.

Nakon što je vlada uvela tajni odbor za razotkrivanje finansijskih malverzacija unutar “South Sea“ kompanije, utvrđeno je da su u čitavu prevaru bili uključeni i mnogi ugledni bankari, kancelari pa i poneki pripadnici vlasti. Najdeblji kraj su, čini se, izvukli oni koji su slepo verovali da mogu profitirati. Nerealna obećanja,“hleb bez motike“ i gramzivost glavni su akteri ove sveopšte propasti i finansijskog kraha države, ali i pojedinaca. “Mogu proračunati putanje nebeskih tela, ali ne i ljudsku ludost“ poručio je, nakon svega, Isak Njutn koji je i sam bio žrtva velike prevare.

I istina, četiri veka kasnije, ništa nismo naučili.

Poslednja izmena dana 30. septembra 2015. u 17:54


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »