Nedavno mi je jedna poznanica skrušeno priznala kako je, nasevši na prevaru, izgubila određenu količinu novca. Naime, na ulici joj je prišao nepoznati gospodin zamolivši je da mu razmeni određeni iznos strane valute za domaću. Nakon što je izneo fiktivan, ali ipak dovoljno uverljiv razlog zašto mu pritom treba malo veća suma, poznanica je, gotovo bez razmišljanja, gospodinu dala traženu svotu.

Dogovor je bio da joj on razliku vrati u roku od 10 minuta. Nakon dužeg čekanja, shvatila je da joj dodatni iznos, za koji ju je gospodin uljudno zamolio, nikada neće biti vraćen.

Tokom razgovora sa poznanicom, shvatila sam kako je slučajni stranac uspeo da joj proda priču. Naime, bio je vrlo pristojno obučen („baš kao pravi poslovni čovek“), njegova priča je zvučala uverljivo, a srdačan i otvoren nastup sugerisao joj je da nema razloga da mu ne veruje.

Pomenuti slučaj neodoljivo podseća na seriju suptilnih krađa koje su se u prvoj polovini 19. veka zbile na severnoameričkom kontinentu. Čovek po imenu Vilijam Tompson nasumično je prilazio imućnijim ljudima na ulici i sa njima započinjao krajnje neobavezan i opušten razgovor. Ovakva ćaskanja završila bi se Tompsonovim predlogom da mu sagovornici predaju svoj (neretko skupoceni) sat, koji bi im on vratio sutradan ujutru. Iznova primenjujući identičan metod, Tompson je opljačkao nemali broj ljudi.

Prevara mu je polazila za rukom zahvaljujući (zlo)upotrebljavanju poverenja svojih sagovornika, iako je, praktično, prodavao maglu. Pri tome, nije bio jedini koji je otvorenim pristupom i uverljivom pričom uspevao da ostvari materijalnu dobit.

Kako se „prazne priče“ sprovode u delo

20-tih godina 18. veka, poznati filozof i pisac Fransoa Volter i matematčar Šarl Mari de la Kondamin obogatili su se uz pomoć plana francuske vlade koja je prodajom loto-tiketa želela da podigne vrednost platnih obveznica. Preko sindikata koji su osnovali, a kome su se pridružili brojni imućni pokrovitelji, Kondamin i Volter kupovali su i preprodavali jeftine tikete i time dobijali novčani iznos od obveznica.

Da ne bi bili otkriveni u svojoj nameri, šarmantni Volter iskoristio je svoje veze i za preprodaju tiketa ovlastio jednog notara. Naravno, nakon izvesnog vremena i ogromne količine stečenog novca, francuska vlada je shvatila u čemu je štos. Ipak, pošto tehnički nije učinio nikakav prekršaj, ovaj dovitljivi duo izbegao je zatvorsku kaznu. Zbog „rupe u zakonu“, bilo im je dozvoljeno da zadrže novac, te su praktično na potpuno legalan način uspeli da nadmudre sistem.

U isto vreme u Engleskoj, izvedena je jedna od najskandaloznijih obmana u istoriji, a sve zbog opklade koja je pala između poznatog pisca Teodora Huka i njegovog prijatelja Semjuela Bizlija, arhitekte i spisatelja. Smatrajući da od svake kuće u Londonu može načiniti atrakciju u roku od nedelju dana, Huk je nasumično odabrao prebivalište jedne udovice koja je, uz poznate i uticajne pripadnike bogatog društva, živela u elitnom delu Londona.

Na osnovu njenih navodnih zahteva za dostavu, pred rezidenciju je počela pristizati neverovatna količina najrazličitijih stvari – kamioni natovareni ugljem, ogromna svadbena torta, nekoliko klavira, orgulje, čak i jedan mrtvački kovčeg. Istovremeno, na licu mesta okupila se gomila doktora, vrtlara, advokata, zubara, sveštenika i obućara, a ovoj plejadi likova pridružili su se i vojvoda od Jorka, gradonačelnik Londona, nekoliko ministara, direktor jednog indijskog preduzeća, kao i predsedavajući Vrhovnog suda.

Problem je nastao kada je zaprepašćena stanarka ove, najednom najpopularnije rezidencije u Londonu, izjavila da ništa od toga nije naručila. Shvativši da su svi od reda nasamareni, među gomilom pridošlih ljudi izbilo je nekoliko tuča u kojima je deo isporučenih stvari i uništen. Dakle, velika se larma stvorila pred tom nasumično odabranom rezidencijom, a Huk i Bizli su sve posmatrali iz kuće preko puta. Kada se situacija smirila, i njih dvojica su se razišli svojim kućama.

Huk je ovu smicalicu izveo tako što je poslao preko 4000 pisama u kojima je tražio dostavu pomenutih stvari na adresu udovice čiju kuću je odabrao. Između ostalog, pisma je poslao i gradonačelniku Londona i predsedniku Vrhovnog suda, a ono što je u njima bilo napisano bilo je dovoljno da ih ubedi da se pojave pred udovičinom kućom.

Prevara je otkrivena nakon što je predsednik Vrhovnog suda, prilikom podnošenja prijave protiv Huka, otkrio da je jedno od pisama (poslato gradonačelniku Londona) sadržalo navodnu želju udovice da na samrtničkoj postelji iznese izvesno svedočenje pod zakletvom.

Kreativnost u službi ostvarivanja dobiti

U slučaju Voltera i Kondamina, dozvolivši im da zadrže novac koji su prevarom prikupili, Francuska je praktično isfinansirala jednog od najvećih matematičara i jednog od najvećih filozofa 18. veka.

Tokom svog istraživačkog rada, Kondamin je, osim određivanja dužine metra, mapirao reku Amazon u Južnoj Americi, a za vreme boravka u Andima, pokušao je da izmeri obim Zemlje. Putovanja je, između ostalog, plaćao novcem koji je stekao iskoristivši rupe u zakonu francuske države. Volter je, kao što znamo, postao jedan od najvećih filozofa i pisaca svog doba. Bogatstvo koje su obojica stekli dozvolilo im je da svoje vreme posvete pisanju i istraživanju. Bez da se opterećuju pukim egzistencijalnim problemima, obezbedili su sebi sigurno mesto u istoriji.

Vilijam Tompson završio je u zatvoru nakon što ga je jedan od oštećenih prijavio, a njegove aktivnosti inspirisale su pisca Hermana Melvila da napiše knjigu „Čovek koji zloupotrebljava poverenje“ („The Confidence-Man: His Masquerade“).

Jedino se Teodor Huk nije obogatio svojim veštim nastupom – Bizli mu je kao rezultat opklade isplatio iznos od tačno jedne gvineje. Iako to ne umanjuje odjek njegovog neustrašivog podviga, cilj Hukove smicalice svakako nije bila lična materijalna korist.

Tompson, Volter, Kondamin i Huk danas bi verovatno dobro zarađivali baveći se marketingom i prodajom. Ovako, uče nas tome da su harizma, komunikacione veštine i sposobnost sagledavanja različitih mogućnosti moćna oružja pomoću kojih možemo ostvariti dobit.

Poslednja izmena dana 30. jula 2016. u 22:47


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »