Stara kineska izreka kaže: „Najbolje vreme da posadite drvo bilo je pre 20 godina. Sledeći najbolji trenutak da to uradite je sad.“

Jednostavno.

Svi motivacioni citati zvuče tako logično dok ih čitate. Opet, kada treba nešto u skladu sa njima i uraditi dolazimo do problema. Još jedna izreka nas upućuje: „Svako putovanje započinje prvim korakom“.

Opet krajnje jednostavno.

Ali svaki put kada pokušate da zakoračite kako biste napravili taj najveći od svih koraka, noga vam ostane u vazduhu.

I to je problem velikog broja ljudi sa dobrom idejom koja nikada ne ugleda svetlost dana.

Za one koji bi da se upuste u realizaciju neke dobre ideje i postanu preduzetnici kakvi zaslužuju prazan list papira je „pećina stroga u kojoj živi babaroga“.

Neograničenost pravaca u kojima možemo da se krećemo i izbora koje možemo da napravimo  najčešće ne motiviše. Naprotiv, uglavnom nas frustrira i tera da odustanemo i pre nego što smo počeli.

Saveti stručnjaka će vas uputiti da je veoma korisno, čak i neophodno da na početku bilo kog projekta prikupite informacije da biste doneli informisanu odluku. Međutim, često taj proces prikupljanja informacija preraste u čist hoarding (opsesivno skupljanje).

Ako je jutro pametnije od noći onda je možda sutra pametnije od danas, a prekosutra sigurno pametnije od sutra. I tako ostajemo u začaranom krugu nepreduzetništva.

Šta tačno drži našu inicijalnu kapislu u stanju večitog pred-eksplodiranja?

Svako od nas ima svoj lični skup barijera: perfekcionizam, netolerancija na pritisak, impulsivnost, strah od promena, neorganizovanost i sl. – lista koja može da se nastavlja.

Kako god definisali uzrok, problem ostaje. Stanje mirovanja opstaje iako imamo žive snove o tome kako naša ideja-gusenica izgleda kao finalni proizvod-leptir.

Sanjarenje ipak može biti preskupo. Pozitivna slika budućnosti motiviše, ali problem nastaje kada ta slika preraste u fantaziju. Fantazija jednako uspeh ovde i sada. U njima nema mesta za probleme sa kojima se moramo usput suočiti i koji nas mogu obeshrabriti. Umesto fantaziranja, efikasno bi bilo razmišljati o procesima koji dovode do cilja a ne samo o krajnjem uspehu. U redu je da s vremena na vreme podignemo pogled i osmotrimo koliko smo prešli i koliko nam preostaje do cilja, ali ako nam je pogled usmeren na put pre nego na sam cilj lakše ćemo uočiti i preskočiti svaku prepreku na koju ćemo neosporno naići.

Naš um voli da bude zauzet, ali samo onda kad odmah vidi rezultate i opipljivu nagradu. Zato često punimo naše dane radom koji ne donosi ništa konkretno i prikupljanjem znanja koja nas čine informisanijim. I samo to. Merilo uspeha ne treba da nam bude da li smo uradili 3 ili 47 stvari nego čemu doprinosi to što smo uradili. Da li one zaista pomažu da napravimo korak napred? Da li krčimo šumu ili hodamo utabanim stazama?

To što smo odlagali neki početak i nismo krenuli „na vreme“ ne znači da je sada suviše kasno da počnemo. Ako sebi oprostimo „zakašnjenje“ i prihvatimo da je sad dovoljno dobro za početak uputili smo se ka cilju sa manjim teretom i bistrijim umom.

A sad alat u ruke i posadite to drvo!

Poslednja izmena dana 8. maja 2016. u 01:04


Tamara Đenadić

Rođena je 1980. godine u Beogradu. Osnovne studije završila je 2003. godine na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a kao dobitnik stipendije italijanskog ministarstva spoljnih poslova i master studije iz oblasti finansija na Univerzitetu Tor Vergata u Rimu. U bankarstvu…… Saznaj više »