Ako je vaš posao takav da (najmanje) osam sati dnevno morate da sedite u kancelariji, pristojno obučeni i sa ponekom šoljom kafe i ručkom poručenim iz obližnje picerije ili donetim od kuće u plastičnoj ambalaži sa poklopcem, dok oko vas zvone telefoni, a napolju je divan sunčan dan koji vi propuštate, onda ste sigurno makar jednom pomislili – kako bi bilo da radim kao frilenser?

O istom sam maštala i ja, a pre godinu i po dana sam i uspela da se prebacim sa „kancelarija od 9 do 17“ na „radim gde i kad hoću“ varijantu. Posao u kancelariji me je gušio, a ideja da negde moram da budem osam sati dnevno ozbiljno ugrožavala moje poimanje slobode. One male, ali zapravo najvažnije slobode – šta radiš tokom jednog običnog i ni po čemu posebnog dana. Ili, tačnije, kome i za koliko novca prodaješ svoje vreme, taj najvredniji a vrlo ograničen resurs.

Počela sam sa ozbiljnim frislensingom vrlo brzo nakon donete odluke, zato što sam uvek nešto od takvih poslova imala pored ovih redovnih. I kada se redovni povukao, odlučila sam da se skroz „prebacim“ na frilenserski način života.

U početku je stvarno sjajno. Tačnije, sjajno je i posle godinu i po dana, ali uz značajan upliv realnosti. A ta realnost baš i nije nešto što ćete pročitati bilo gde. O tome se baš mnogo ne govori, a svaki frilenser, koji ne odustaje od ideje da to i ostane, suoči se sa makar nekim od stvarima koje ću spomenuti. Pa da krenemo.

  • Radni dan… je uvek. Ako odete na Google Images i ukucate „freelancing“, pojaviće se (između ostalog) slike nasmejanih, veselih ljudi koji na plaži piju koktelčić, a u krilu im je laptop putem kog obavljaju svoj frilenserski posao (ili „to što vi mladi tamo kuckate po internetima“). Lako se stiče slika: frilensing = sloboda da radite gde i kada hoćete. Iako je ovo tačno – stvarno možete da radite odakle i kad god želite, realnost je ipak maaalo drugačija. Recimo, radni dan može da počne u 8 ujutru, a da se ne završi do ponoći. Razlozi tome mogu biti razni: niste se dobro organizovali, imate previše posla, taman kad mislite da ste završili, javlja se klijent sa nečim što mu treba za juče i tome slično. Nekada ćete stvarno živeti idilu kao što je „sedim u parku u sunčano podne i nigde mi se ne žuri“, ali dani kada nećete znati da razlikujete radno od bilo kog drugog vremena biće ipak češći. Što je, zapravo, dobra stvar, jer znači da imate posla, što je za svakog frilensera veoma važno. Mi nemamo tu „beneficiju“ da sedimo ceo dan i buljimo u ekran a da smo za to plaćeni, kao što se ponekad možete „provući“ na kancelarijskim poslovima (još nešto o čemu se baš ne priča mnogo).
  • Bićete usamljeni i bez „dodatnog para očiju“. Ako je vaša priroda takva da vam prija rad u miru, tišini, bez mnogo intenzivne komunikacije sa ljudima, onda će frilensing za vas biti pravo uživanje. Ipak, i ovo uživanje ima svoju „tamnu“ stranu: ponekad ćete biti toliko usamljeni dok radite (ako radite od kuće), da ćete razmotriti to da li je previše sumanuto da razgovarate sa svojim kućnim biljkama (jeste i nemojte). Ali, ne radi se samo o usamljenosti, već i o tome što će često da vam fali neko da mu pokažete šta ste uradili i dobijete od njega mišljenje. I dalje to možete, ali preko mejlova i telefona, bez kontakta uživo i sa značajnijim gubljenjem vremena nego da ste samo došetali do susednog stola i kolegi rekli „Kako ti se ovo čini?“ To i jeste razlog zašto je stvaranje radnog prostora za frilensere dobra ideja, ali ja je nisam koristila, jer mi je benefit rada od kuće još uvek prioritet (u prevodu: trošim mnogo manje šminke otkad radim od kuće).
  • Mislićete da ima vremena za sve. Ustali ste rano, ceo dan je pred vama. Predivan osećaj! Isplanirate da u dan ubacite i, recimo, odlazak u kupovinu i čitanje knjige. Imate pred sobom plan šta treba uraditi za danas (bez ovakvih planova na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou možete reći zbogom dobroj organizaciji… probala sam i ne preporučujem) i naizgled ništa vam neće pokvariti planove. Međutim, telefon zazvoni jednom i nešto je baš hitno, stižu mejlovi isto tako hitni, ili vas zove prijateljica koja retko dolazi u vaš grad i pita vas da li može da svrati na kafu jer zna da imate fleksibilno radno vreme… i eto, od vašeg isplaniranog dana neće ostati ništa sem jurnjave da oko ponoći završite makar pola, pa da za sutra prebacite sve što niste stigli danas. Ni ovi dani nisu pravilnost, ali ni retkost. Dešavaju se, a ono što je najzanimljivije u vezi sa njima je što ponekad nemate pojma da vam sleduje takav dan sve dok se ne nađete usred jednog.
  • Godišnji? Koji godišnji? Kad ste frilenser, možete da zaboravite na klasičan „dve nedelje ležim na plaži i ne mislim ni o čemu vezanom za posao“ godišnjem. Nije istina da nećete imati godišnji uopšte. Hoćete, ako se dobro organizujete, pa završite sav posao ne na vreme, nego pre vremena. Jesam li već spomenula da nemate nikakve šanse u frilensingu ako nemate odličnu sposobnost organizacije? Elem, isplaniraćete godišnji, stalnim klijentima javiti kakva je situacija i moći da pobegnete negde na neko vreme. To, međutim, ne znači da i dalje nećete dobijati mejlove, jer možda je onaj klijent od pre šest meseci odlučio baš sad da su mu ponovo potrebne vaše usluge. I nećete ga pustiti da čeka na odgovor danima, što znači telefon/računar u ruke i kuckanje… Isto ovo važi i za bolovanje, s tim da njega ne možete da planirate, ali na klasično bolovanje isto zaboravite; uvek će vam pola mozga biti ispred računara ili će vas makar gristi savest što zaostajete s poslom.
  • Osećaj da ste nešto zaboravili. Otkad sam počela da se bavim frilensingom, pojavio mi se taj osećaj koji mi nijednog trena ne napušta. Pa i kad pobegnem na kratko negde baš daleko, i dalje imam misli kao što su „Jesam li sigurno svima poslala sve što je trebalo?“ ili „Da li postoji nešto jako važno što već danima zaboravljam?“ Ne, u realnosti ne postoji, ali misli su uvek tu, iako su svi zadaci ispisani i posloženi prema prioritetima u rokovnik, obeleženi markerima različitih boja sa idejom da vas ta slika umiri… Ali to se ne dešava, jer često imate osećaj da nešto važno zaboravljate, a na toliko ste strana da ta mogućnost stvarno i postoji.
  • „A gde ti radiš?“ Poslednje dve stavke odnose se na to kako okolina doživljava vaš posao, što baš i ne treba mnogo da vas zanima. Tu prevashodno spadaju starije generacije, koje još uvek misle da su honorarci isključivo kukavci koji rade glupe poslove dok ne nađu neki pravi, a pravi mora da podrazumeva kancelariju i sve po redu. Objašnjavanje šta radite i da vam to nije privremeno će da traje u početku, a onda kasnije, kao što sam ja, smislite nešto što će im dati dovoljno, ali ne previše informacija o tome šta radite. Moje je „Pišem za pare“. Onda usledi „Pa ima li posla?“, odgovor „Ima“ i tu se uglavnom završi razgovor na tu temu, osim ako niste blesavi da se upuštate u diskusiju zašto je strava biti frilenser sa nekim ko je radio dok je Tito bio u punoj snazi.
  • „Koliko zarađuješ?“ Ako vam ovo pitanje često postavljaju ljudi u vašoj okolini, onda je možda vreme da promenite ljude. Ili okolinu. Sve u svemu, nije problem kada vas drugi pitaju, problem je kada sami to sebe pitate i nemate blagog pojma kakav je odgovor. Frilensing je takav da ovog meseca možete super da zaradite, ali već sledeći može biti mnogo manje produktivan. Prosto, klijenti dolaze i odlaze, angažmani počinju i završavaju se, tako da će vam biti veoma teško da znate koliko stvarno mesečno zarađujete. Dobra strana je ta što ćete konačno i stvarno naučiti da štedite. Loša stvar je što će vam nekad honorari kasniti, pa ćete imati mesece kada ste padali na nos od posla, a na kraju se preračunavate da li ćete imati za račun za struju. No, novac uvek dođe i uvek je dobrodošao, a upravo iz ovakvih razloga imate „štek za crne dane“. Dovoljno je jednom da se pogrešno preračunate i već sledeći put ćete naučiti lekciju.

Kao i svaka forma rada, ova ima neke odlične i manje odlične strane, a sve je samo pitanje prioriteta. Ako vam je najvažnije da plata bude svakog 15. u mesecu i da tačno znate da zatvaranje vrata od kancelarije kada iz nje izlazite znači da ste se potpuno isključili iz posla (mada srećno vam s ovim svakako, posebno ako radite u privatnom sektoru), onda frilensing nije za vas. Ako vam je, pak, najbitnije da ste samostalni, da odlučujete za sebe i budete slobodni koliko je to u današnjem svetu moguće, te nećete odlepiti usled nepredvidivosti primanja, radnog vremena i količine posla… onda vredi razmatranja.

Ne dajte da vas zavaravaju kako je frilensing samo za pustolove i kako je to egzotika u našoj zemlji. Nije, samo je pitanje toga šta su vam prioriteti. Ideju o sigurnom poslu svakako možete da okačite maci o rep jer to ne postoji, pa ako je već sve neizvesno, hajde da onda uživamo u toj neizvesnosti!

Poslednja izmena dana 29. januara 2016. u 19:35


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »