Prvo što nam pada na pamet na pomen kikirikija jeste lepota zaronjivanja prstiju u činiju punu soli i eventualno hladno pivo kao savršeni saigrač. Zavisno od toga kojoj generaciji pripadate, možda ćete se setiti i stripa koji kod nas nikada nije bio pozat po svom pravom imenu – „Peanuts“. S druge strane, „Snoopy“ je asocijacija koja ima samo jedno rešenje.

Autor jedne od najuspešnijih serija stripova ikada, Čarls M. Šulc, bio bi zadovoljan. Kada su izdavači zahtevali da se ime stripa, od njegovog predloga “Lil’ Folks”, zameni onim “Peanuts”, uz obrazloženje da već postoje stripovi veoma sličnih naziva, Čarls je odgovorio da je ova promena “besmislena i nimalo dostojanstvena, na suprot mom humoru koga smatram veoma dostojanstvenim”.

Godinama ranije, školarac Šulc se borio sa nemoći da se klopi u društvo, što će ga pratiti čitavog života. Njegov izvanredan uspeh u trećem razredu uslovio je to da preskoči dve godine školovanja i bude prebačen među stariju i veću decu, gde se nikada nije snašao ni pronašao. „Ja brinem o svemu o čemu se može brinuti“, izjavio je jednom, „pa su i moji likovi morali da budu strašno zabrinuti“. Ovo će biti, manje ili više, stav koji će „Peanuts“ družinu uzdići nekoliko stepena više u odnosu na stripove koje će vreme pred mladim Šulcom ponuditi. Prvi susret budućeg šampiona sa svetom stripova desio se kada je bio dvogodišnjak – ujak je bio ljubitelj istih i preneo je ovu ljubav na svog sestrića, između ostalog nadenuvši mu nadimak Sparki, po konju – junaku stripa „Sparkplug“.

Nevolje neprilagođenosti pratiće Čarlsa i tokom tinejdžerskih godina, kada je bekstvo od depresije pronalazio u satima crtanja. Sva je prilika da je ljubav prema stripovima bila duboko usađena u ovog petnaestogodišnjaka, budući da su mnogi, a tako i školski godišnjak, odbili da objave radove koje im je slao, što njega nije zaustavilo. Punog ranca, pune glave i svezaka punih crteža, Šulc za sebe kaže da je bio „dete glupavog izgleda, kome ništa nije išlo za rukom“…“Sve sam počinjao loše i završavao loše. Svako puštanje zmajeva završavalo se tako što su se zabijali u krošnje drveća.“ Kasnije će iste nevolje, doduše na papiru, zadesiti i Čarlija Brauna, vlasnika Snupija i slučajnog protagonistu stripa. Malo po malo, biografija i karakteristike glavnog lika „Peanuts“-a širiće mapu pod indigo-papirom Šulcovog života: od konstantne zabrinutosti, ljubavi prema klizanju do odlazaka u letnji kamp i oca berberina. I povrh svega – najvećeg prijatelja u obliku crno-belog psa. Sa svim ovom činjenicama na umu, čitanje „Peanuts“-a postaje priča o Šulcovom detinjstvu.

Veliki principi na temelju samoće

Tek nakon što je upisao Umetničku akademiju, tek punoletni Čarls odlazi u vojsku kao i većina njegovih vršnjaka tog vremena. Kako sam kaže, ovo doba dozvolilo mu je da “magistrira samoću” i nauči sve o njoj. Od tog trenutka nadalje, činilo mu se da se pomirio sa svojim tihim demonima koji su ga pratili od detinjstva. Po povratku iz rata, vraća se na akademiju koja ga ubrzo i zapošljava, zarad čega slede godine profesionalne posvećenosti crtanju, nekoliko objavjenih stripova po časopisima i novinama manjeg tiraža, da bi 1950. “United Features Syndicate” iz Njujorka prepoznao kvalitet i posebnost “Lil’ Folks”-a, kada se događa veliki proboj ove male družine na svetlost sunca, a Čarls Šulc od crtača postaje zvezda stripa i najplaćeniji autor u ovoj branši sve do danas, 75 godina nakon prvog objavljenog “Peanuts”-a. Između 1950. i 1999. kada se Šulc razboleo i otišao u penziju, objavljeno je oko 18250 njegovih dnevnih stripova u oko 2600 različitih novina, prevedenih na 21 jezik, što je čitalo oko 355 miliona ljudi. To je ovom stvaraocu na vrhuncu karijere donosilo oko milijardu dolara godišnje.

Imajuću na umu ove brojke, njegov koncept rada je bio više nego intrigantan. Kao otac u velikoj porodici, Čarls se čvrsto držao ustoličenih prioriteta, posvećujući najveći deo svog vremena podizanju svoje petoro dece. Radio je samo vikendom od 9 do 16 sati, ostavljajući nas danas da se duboko zapitamo šta radimo 40 sati nedeljno. Ispostavlja se da je njegova odluka imala itekakav smisao, budući da je inspiracija za veliki broj stripova dolazila iz vremena provedenog sa decom, njihovim pitanjima, zabunama i snovima.

Priča se ubrzo širi, u nju se uključuju sponzori a Čarli Braun i njegovi prijatelji oživljavaju na ekranima, policama knjižara i prodavnica igračaka. Ono što je najfascinantnije je to da se za sve te godine svog života na listovima papira Šulcovi likovi nisu promenili. Oni su rasli, razvijali se, ali je njihov crtač do kraja ostao veran inicijalnoj ideji – jednostavan izraz kompleksne misli.

Kikiriki u doba semenki

Dakle, kako je popularni Snupi ostao na tronu decenijama?

Odgovor je jednostavan: Bio je daleko ispred svog vremena. U doba kada je svaki sadržaj za decu bio naivna priča u kojoj dobro uvek pobeđuje, Čarli Braun se zapitao: „Šta nije u redu sa mnom? Zašto nisam srećan?“

Osim ushićenja, optimizma i harmonije, Čarls je svoje male (i velike) čitaoce suočio sa sumnjama, tugom, melanholijom i raznovrsnim osobinama junaka koje su sačinile ovaj čudesni mozaik: od Snupijeve ležernosti do Lusine razdražljivosti. Junaci su se češće suočavali sa bolom nego sa užitkom. Delikatan konac „nalepljenih osmeha“ društvenog miljea pedesetih godina uzdrmao je jedan dečak i njegov pas – svojim nevinim realizmom, u kome su se mnogi prepoznali.

Šulc je do samo kraja radio sam, iskreno zaronjen srcem i dušom u živote svojih likova, što im je verovatno i dalo besmrtnost. On je znao da je more uspešnih samo deo okeana utučenih ili zbunjenih i našao je svoj put do njih.

Poslednja izmena dana 3. avgusta 2016. u 01:47


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.