O uspehu u preduzetničkim vodama često se govori. To su svi oni ljudi koji su drugima inspiracija i obično je i njihova javna persona tako i izgrađena – to su uspešni, energični, sposobni ljudi koji su postigli nešto u svom poslu.

Ima li, međutim, ova priča i svoju tamnu stranu? U svom veoma zapaženom i nagrađenom članku „Psihološka cena preduzetničkog uspeha“, Džesika Bruder govori upravo o tome – o ceni koju neki preduzetnici plaćaju i načinu na koji se sa tim „naplatama“ nose.

Jedan od takvih primera je Bredli Smit, CEO kompanije „Rescue One Financial“ iz Kalifornije. Ova firma pruža uslige finansijskog savetovanja, a o njenom uspehu dovoljno govori činjenica da je za tri godine njen profit porastao za čak 1400 odsto. Ali, pet godina pre ovog uspeha, Smit se našao na samoj ivici finansijskog i mentalnog kolapsa.

Bredli Smit je 2008. godine svoje vreme i energiju bespoštedno ulagao u savetovanje zabrinutih klijenata, kako bi im pomogao da se reše svojih dugova. Pritom, nemojmo zaboraviti da je baš ova godina predstavljala najsnažniji zamah svetske ekonomske krize, pa su zabrinuti klijenti zapravo postali svakodnevnica, a ne izolovani slučajevi. Uprkos trudu, Smit je i sam zapadao u sve već dugove, okružen klijentima kojima se dešavalo isto. „Slušao bih kako su depresivni i rastrzani moj klijenti, ali u pozadini svog uma mislio sam – pa ja imam dvostruko veće dugove od vas,“ priseća se Smit.

Pokušavajući svim silama da se izvuče iz finansijskog škripca, došao je do toga da proda svoj Rolex, kojim je sebe častio za svoju prvu platu koju je zaradio kao broker na berzi. Pozajmio je novac i od svog oca – čoveka koji mu je, tokom odrastanja, usađivao ideje o tome da „novac ne raste na drveću“ i „nikada ne mešaj posao sa porodicom“. Smit je uspeo da održi neophodnu dozu optimizma pred suosnivačima svoje firme, kao sa deset preostalih zaposlenih, ali to je uzimalo svoj danak na psihičkom planu. „Moja žena i ja delili bismo bocu vina koja košta pet dolara za večeru i samo bismo gledali jedno u drugo,“ kaže Smit i dodaje: „Znali smo da smo blizu ivice“. Pritisak se gotovo udvostručio kada su saznali da će uskoro postati roditelji.

Po sopstvenom priznanju, Smit je provodio besane noći zureći u plafon i – nadajući se čudu. Budio bi se pred zoru, ponovo razmišljajući o bezizlaznosti situacije u kojoj se nalazi, bespomoćan spram misli koje ga obuzimaju. „Kako će se ovo završiti“ bila je najdominantnija.

Nakon osam meseci svepristune strepnje, Smitova kompanija konačno se vratila na svoj put i stvari su počele da poprimaju vedrije nijanse.

Da li smo spremni da čujemo i za drugačije heroje?

Zapadna kultura, ali i naša, preduzetnike posmatra kao heroje. Svi, uostalom, znamo za priče Marka Zakerberga, Bila Gejtsa, Ilona Maska… I njihove priče čine nam se grandioznim. Ali, daleko ređe se susrećemo sa pričama kao što je Smitova, a koja u svojoj osnovi ima gorku životnu istinu: da, uspeh je došao, ali mnogo pre njega došli su i očaj, strepnja i neizvesnost.

I sve donedavno, priče o takvim borbama bile su tabu. Umesto da pokažu svoju ranjivost – koja je neodvojivi deo ljudske prirode – preduzetnici su često igrali na kartu „pravi se da je sve u redu“. Takva je priča i Tobija Tomasa. On je CEO „EnSite Solutions“ kompanije iz Teksasa (SAD) koja se bavi održavanjem. On kaže da je njegova omiljena metafora za borbu sa preduzetničkim nedaćama čovek koji jaše lava. „Ljudi gledaju u njega i misle: ’Ovaj tip je stvarno uspeo! Kako je hrabar!’ A čovek koji jaše lava misli: ’Kako sam se, dođavola, našao na lavu i kako ću postići da me ne pojede?“, kaže Tomas.

Nažalost, ne postignu svi da ih lav ne pojede. Ima i onih koji ne izdrže pritisak. Jedna od takvih priča je i samoubistvo Džodi Šermana, osnivača sajta za e-trgovinu „Ecomom“. On je oduzeo sebi život u četrdeset sedmoj godini, a njegova smrt iz temelja je potresla kompletnu startap zajednicu. Takođe, ovaj događaj pokrenuo je i diskusiju o preduzetništvu i mentalnom zdravlju, koja je započela par godina ranije, nakon samoubistva Ilije Žitomirskog, dvadesetdvogodišnjeg suosnivača društvene mreže „Diaspora“.

U poslednje vreme stvari se ipak menjaju i sve veći broj preduzetnika počinje otvoreno da govori o svojim unutrašnjim borbama. Na ovaj način, oni žele da spreče pojavu stvaranja etikete, koja se često „lepi“ ljudima koji se suočavaju sa depresijom i anksioznošću, što im otežava pravovremeno traženje stručne pomoći. U veoma ličnom tekstu „Kada se smrt čini kao dobra opcija“, Ben Hu, CEO „Cheezburger Network“ grupe humorističkih sajtova, piše o svojim suidicalnim mislima koje se javljaju nakon propasti njegovog startapa 2001. godine. Isto čini i Šon Persival, nekadašnji potpredsednik „MySpace“-a i suosnivač startapa za proizvodnju dečije odeće „Wittlebee“, koji je na svom web sajtu napisao „Ako nije sve u redu, potraži pomoć“. I sam priznaje da je bio na ivici nekoliko puta, a zatim ostavio svoje kontakt podatke, kao i kontakte nacionalne linije za prevenciju samoubistva.

Ovom pozitivnom trendu pridružio se i Bred Feld, direktor „Foundry Group“ kompanije, koji je pisao blog o svojoj depresivnoj epizodi. Smatrao je da to nije ništa za šta već ljudi nisu čuli – istaknuti preduzetnik bori se sa poremećajem raspoloženja kroz ceo svoj period odraslosti, pa stoga nije očekivao nikakav veći odjek za ono što je pisao. Međutim, ubrzo je postao zatrpan mejlovima. Pisao mu je ogroman broj preduzetnika koji su se takođe borili sa anksioznošću i beznadežnošću i tako je ova tema izneta na svetlost dana.

„Ako biste videli spisak tih imena, bili biste veoma iznenađeni“, kaže Feld. „To su vrlo uspešni, viđeni, harizmatični ljudi – a ipak su svi oni patili u osami. Postoji atmosfera u kojoj oni osećaju da ne mogu o tome da pričaju, jer se to smatra slabošću, sramotom ili tome slično. Oni osećaju kao da se kriju, što zapravo samo pogoršava stvari.“

Neumoljiva statistika

Ako uzmemo u obzir da je preduzetništvo veoma stresan poduhvat, onda ovakva situacija i nije veliko iznenađenje. Početnici, po pravilu, imaju velike šanse za neuspeh. Oko tri od četiri novosnovana biznisa propadne – pokazalo je istraživanje Šikara Goša, predavača na Hardardovoj biznis akademiji. On je ustanovio i da oko 95 odsto startapa ne stigne dalje od svoje početne ideje.

Preduzetnici se često moraju nositi sa brojnim ulogama i suočavaju se sa brojnim stresnim izazovima – gubicima klijenata, razilaženjem sa partnerima, nemilosrdnom konkurencijom, problemima sa saradnicima – i sve to dok se bore da zarade za život.

„Na tom putu, postoji mnoštvo traumatskih događaja“, kaže psihijatar i bivši preduzetnik Majkl A. Frimen, koji istražuje mentalno zdravlje i preduzetništvo. Stvari se dodatno komplikuju time što novi preduzetnici sami sebe čine manje otpornim na ovakve stvari, ne vodeći računa o svom zdravlju. Oni često jedu premalo ili previše, obično ne spavaju dovoljno, nemaju vremena za fizičku aktivnost. „Možete se naći u takozvanom ’startap modu’, kada gurate sami sebe i zapostavljate svoje telo,“ kaže Frimen.

Zato i nije izenađujuće što preduzetnici iskuse više anksioznosti nego zaposleni, odnosno ljudi koji rade za druge. Međutim, nije samo stresnost samog posla ta koja mnoge dovede do ivice. Prema istraživanjima, mnogi preduzetnici dele nasleđene osobine koje ih čine podložnijim naglim promenama raspoloženja. Frimen kaže da su ljudi koje odlikuju energičnost, motivisanost i kreativnost skloniji preduzetništvu, ali i proživljavanju intenzivnih emocionalnih stanja. Ona uključuju depresivnost, očaj, beznadežnost, osećaj bezvednosti, gubitak motivacije i suicidalne misli.

To je sve, zapravo, druga strana medalje. Ista strastvenost koja vodi osnivače kompanija ka uspehu, može se okrenuti i protiv njih. Istraživanje sa Svinburn tehnološkog univerziteta u Melburnu, Australija, proučavalo je strast ka preduzetništvu i pokazalo da su preduzetnici podložniji takozvanoj „tamnoj strani opsesivnosti“. U intervjuima koje su sprovodili sa osnivačima firmi, istraživači su prepoznali brojne znake klinički značajne opsesivnosti, uključujući intenzivna osećanja nespokojstva i strepnje, koja imaju potencijal da dovedu do smanjenog funkcionisanja.

Energičnost na granici sa manijom

Džon Gartner, psiholog koji predaje na Džon Hopkins univerzitetu, u svojoj knjizi „Hipomanična ivica: Veza između (malo) ludosti i (mnogo) uspeha u Americi“, piše o tome da se određen kvalitet koji može odlikovati nečiji temperament – u kliničkoj psihologiji poznat kao hipomanija – može naći odgovornim kako za snažne strane određenih preduzetnika, tako i za njihove slabosti.

Hipomanija je blaža verzija manije i često se uočava kod srodnika ljudi koji boluju od bipolarnog poremećaja (ranije poznatog i kao manična depresija). Ovo stanje, u američkoj populaciji, pogađa između 5 i 10 odsto ljudi. „Ukoliko ste manični, mislite da ste Isus. Ukoliko ste hipomanični, mislite da ste božji dar tehnološkim investicijama. Ovde je reč o različitim nivoima grandioznosti, ali simptomi su isti.“

Iako motivisani i kreativni, „hipomanijaci“ imaju veći rizik od depresije u odnosu na opštu populaciju. Depresivne epizode mogu biti „okinute“ neuspehom, ali i svime onime što preti da uspori hipomaničnu brzinu kojom se stvari odvijaju. Njima je potrebno da budu zauzeti, aktivni, prezaposleni, inače se ne osećaju prijatno u svojoj koži.

No, bez obzira na psihološku „postavku“, veliki događaji i neuspesi svakog mogu savladati. Čak i iskusni preduzetnici nisu imuni na takve okolnosti i ishode.

„Odjednom više nisi gospodar univerzuma“

Mark Vupel je 1992. osnivao „Pinnacle Strategies“, kompaniju koja se bavi konsultantskim uslugama. I na njega se odrazila ekonomska kriza i 2009. godine telefoni su jednostavno prestali da zvone. Njegovi klijenti postali su, prirodno, manje usmereni na poboljšanje poslovanja, a više na preživljavanje. I tako je prodaja opala za 75 odsto. Vupel je uskoro bio primoran da prepolovi broj svojih zaposlenih. Nije prošlo mnogo dok nije rasprodao svoje automobile, porodični nakit… sve što je bilo vredno. Njegovo samopouzdanje gotovo da je iščezlo. „Kao CEO, vi imate ovakvu sliku o sebi – da ste gospodar univerzuma“, kaže Vupel, „a onda, odjednom, više niste.“

Prestao je da izlazi iz kuće. Anksiozan i sa srozanim samopouzdanjem, počeo je da se prejeda i ugojio se oko 20 kilograma. Jedino što bi povremeno moglo da ga vrati na kolosek je sviranje gitare. Zatvorio bi se u sobu i „Više ništa ne bi postojalo, samo ja, moja gitara i mir.“

Ali, predaja nije bila opcija. Vupel je nastavio da razvija svoje usluge. Nadao se da će kompanija moći da preživi dovoljno dugo kako bi je nekome prodao. Godinu dana kasnije, klijenti su počeli da se vraćaju, a uskoro je došlo do sklapanja veoma važne saradnje sa proizvođačem aviona, zahvaljujući prodajnom pismu koje je sastavio dok je bio „na dnu“. Tada je i kompanija ponovo oživela i ubrzo se našla na listama najuspešnijih biznisa Amerike.

Vupel kaže da je sada mnogo otporniji, jer su ga prekalila teška vremena: „Mislio sam da sam ja svoj posao. A onda doživiš neuspeh. I otkriješ da te tvoja deca još uvek vole. I tvoja žena te još uvek voli. I pas te još uvek voli.“

Emocionalne rane zarastaju teže od finansijskih

Ali, za mnoge, „ratne“ rane nikada ne zacele u potpunosti. To je bio slučaj Džona Poupa. On je CEO kompanije „WellDog“, koja posluje u oblasti energetske tehnologije. Poup se u decembru 2002. godine našao u ogromnim dugovima. Sa poreskom inspekcijom za petama, došao je u situaciju da su mu čak telefon i kablovska, zbog neplaćenih računa, bili ukinuti. Kompanija koja je njegovu kuću snbdevala gasom htela je da raskine ugovor. Za to vreme, njegova firma očekivala je isplatu od čuvenog Shell-a, svog strateškog investitora. Suma je dogovorena nakon nekoliko meseci dugih pregovora. Tako Poupu nije preostalo ništa drugo nego da čeka.

I sledećeg dana, baš pre nego što je kuća trebalo da ostane bez grejanja (u decembru), stigla je očekivana uplata i kompanija je spašena. Nakon toga, Poup je napravio listu stvari koje mu nisu bile zaista potrebne. O svom iskustvu on kaže: „Zapamtiću ovo. Jer, ovo je najdalje dokle sam spreman da idem.“

Kompanija je stala na noge – prodaja je u naredne tri godine porasla za više od 3.700 odsto. Ali, emocionalne posledice su ostale. „Uvek je prisutan taj osećaj rasplinutosti van dostupnih granica. Ili nikad nisi u mogućnosti da se potpuno opustiš,“ kaže Poup i dodaje: „Završiš sa ozbiljnim problemom samopouzdanja. Kao da, svaki put kad se trudiš da obezbediš sigurnost, nešto se desi i sve to nestane.“

On kaže da ponekad preterano reaguje na sitnice. To je ponašanje koje podseća na posttraumatski stresni sindrom. Poup objašnjava: „Nešto se desi, a onda potpuno poludiš oko toga. Ali, veličina problema je daleko manja od siline tvoje reakcije. To prosto dolazi sa ožiljcima koji ostaju od prolaženja kroz ovakva iskustva.“

I sprečiti i lečiti

Osnivanje kompanije svakako jeste veliki izazov, veoma bogat usponima i padovima. Ipak, postoje određene stvari koje preduzetnici mogu da čine kako bi sprečili da im se kompletan život surva u provaliju onda kada se to desi njihovim poslovnim poduhvatima.

Tako Frimen navodi da je od velikog značaja provođenje vremena sa važnim ljudima: „Nemojte dozvoliti da vam posao istisne iz života sve veze sa drugim ljudskim bićima.“

Kada je u pitanju borba sa depresijom, upravo socijalna podrška može da bude veoma moćno oružje. Isto tako, ključno je negovati atmosferu u kojoj je dopušteno govoriti o problemima koji se tiču mentalnog zdravlja, kao i potražiti pomoć onda kada izazovi postanu preveliki.

Kada je reč o samom poslovanju, Frimen savetuje preduzetnicima da ograniče svoje finansijske rizike. Ulaganje ima svoje slepe mrlje i nekad je teško sagledati ih. Posledice se ne odraze samo na bankovni račun, već i na zdravlje. Zato je pametno ograničiti količinu novca koja će biti uložena. Isto važi i za pozajmljivanje od prijatelja i članova porodice.

Od pomoći su, svakako, i životne navike – kardiovaskularni treninzi, balansirana ishrana, dovoljno sna… Za pojačavanje psihološkog imuniteta Fridmen preporučuje građenje identiteta koji se ne zasniva samo na biznisu: „Neka i drugi delovi života postanu deo vašeg identiteta.“

Sposobnost stavljanja neuspeha i gubitka u određen kontekst veoma je važno za očuvanje mentalnog zdravlja. „Umesto da govorite sebi: ’Nisam uspeo, biznis je propao, ja sam gubitnik’, pogledajte i stvari iz ove perspektive: ’Ako se ne odvažim, neću ni uspeti.’ Život je neprekidan proces, satkan od pokušavanja i grešenja. Zato nemojte preuveličavati pojedinačna iskustva.“

I, najzad, budite otvoreni u vezi sa svojim osećanjima – nemojte ih maskirati ni potiskivati, čak ni na poslu, savetuje Bred Feld. Kada ste spremni da budete iskreni, lakše se možete povezati sa ljudima oko sebe. S druge strane, kada poričete sebe i ono što vam je važno, ljudi to primećuju, kaže on i dodaje: „Spremnost da se bude ranjiv izuzetno je važna za lidere.“

Inspirisano tekstom „The Psychological Price of Entrepreneurship„, u INC Magazine, autor Jessica Bruder

Poslednja izmena dana 19. maja 2016. u 16:25


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »