Svi smo se nekada našli u istom problemu. Nalet vrućine u obraze, onda dalje u čelo i vrat, možda i dlanove u vidu znoja. STID. A onda najgore od svega, šlag na torti (ili je bolje reći trešnja, boje radi), dodatni sram jer svi oko tebe imaju vizuelnu potvrdu da te je veoma sramota. Koliko stvari niakda niste pokušali iz straha od ove neprijatne senzacije? Ja ne mogu da se nabrojim.

Kada ga malo bolje analiziramo, stid je zapravo ona rupa između onoga što osećamo da bi/je trebalo da kažemo/uradimo i onoga što smo zaista uradili/rekli. Sledi neželjena pažnja usmerena baš na nas, onda kada je nikako ne želimo. Fiziološki, naše telo oseća stid kao pretnju. Splet vena koji nam snabdeva lice i vrat u ovakvoj situaciji iz nekog razloga reaguje na adrenalin nekoliko puta jače nego kada ga podstiču agresija ili seksualno uzbuđenje.

I kao da to nije dovoljno, ljudi uživaju da ga podstiču – “Haaa pocrvenela si!”  – i time crvene obraze pretvore u bordo. Ali postoji jedna začkoljica ovde. Čak i ako nam niko ne saopšti iritantnu činjenicu koje je naše goruće lice svesno, mi ćemo svakako pretpostavljati da neko vidi kako smo se posramili i negativno sudi o sramnom činu koji je tome prethodio

Na primer:

Stajala sam sa svojom drugaricom i koleginicom na hodniku fakulteta i vodila nevin razgovor o hrani ili vikendu. Naišla je profesorka preneraženog pogleda i skupljenih usta, stala pored nas i otvorila svoj laptop. “Stigao mi je vaš mejl, koleginice”, rekla je i gurnula ekran pod nos moje drugarice. Očigledno poslat sa njene adrese, stajao je mejl koji se sastojao od psovki i mnogo gorih stvari od psovki, uredno potpisan njenim imenom i prezimenom. Naravno da je ostala ulogovana negde na fakultetu i da je neko pokušao da bude duhovit, ali lice moje drugarice se pretvorilo u paradajz, što je isprva navelo profesorku da pomisli da je prošla pravog zločinca.

Tako dolazimo do istinskog korena stida, a to je takozvani strah od straha. Na kraju krajeva, da li ste se ikada potrudili da neobavezno prođete pored policije iako niste pokušali ni žvaku da ukradete?

Čak i sama pretpostavka da neko misli da nam je neprijatno može da izazove jak osećaj neprijatnosti i time blokira svu koncentraciju i potencijal koji je tu, milimetar ispod površine. To nas dovodi do najrasprostranjenijeg straha novog doba – straha od javnog govora. To može da bude usmeni ispit, poslovna prezentacija, ne daj bože neko pevanje ili recitacija, predstavljanje strategije novom klijentu. Ja sam imala tu čudnu fazu tokom studija kada sam na pismenom delu ispita imala 10/10, a na usmenom jedva ovoljno za 6. Pakao i nepravda.

Pitanje je, dakle…

Možemo li sprečiti stid?

S obzirom na to da je reakcija tela na sram delo autonomnog nervnog sistema, teško je pobediti ga na svesnoj osnovi. Preventiva se, međutim, krije u uglu gledanja.  Sram je baziran na pretpostavci posramljenog da će drugi negativno reagovati na tu „strašnu stvar“ koju je rekao ili učinio. Istina je da, ustvari, reflektori nisu upereni u naša lica.

„Ne brini! Niko te ne gleda. Svi su prezauzeti odrazom u ogledalu.”

Ovo je izuzetno teško shvatiti u situaciji kada osetimo dobro poznato lupanje srca i nalet rumenila ali, jednom za svagda – to je istina. Sa druge strane, treba imati na umu i to da je blam važan društveni lepak i test koliko smo bliski i iskreni sa svojom okolinom. Ljudi koji se koškaju ili ismevaju međusobno dalje od one pristojne linije, najčešće su na putu da postanu prijatelji. Ili da postanu par. Samo priznavanje srama podstiče osećaj bliskosti i međusobne iskrenosti.

Kako od srama napraviti saradnika?

Pronašla sam nekoliko korisnih koraka:

  1. Pričaj naglas o svom sramu. Kada ga jednom iznesemo na svetlost dana, sram, kao i svaki drugi strah, gubi na svojoj moći. I to nije sve. Kada dobijemo povratnu informaciju od ljudi kojima verujemo – o tome kako zaista dotični blam izgleda u očima drugih, setićemo se toga kada nas zadesi sledeći put.
  2. Promeni fokus. Bar probaj. Konstantno razmišljanje na temu “šta ako pogrešim” može da dovede stid i mnogo pre nego što ga očekujemo. Šta ako uspem?
  3. Probaj da se nasmeješ svojoj greški. Jer su svi ti ljudi ispred tebe doživeli isto što i ti sad. Niko nije prohodao bez poderanih kolena, ili nosa, i to u nekoliko navrata. I svi to znaju. A ponajviše oni koji nisu spremni da priznaju.

 

Poslednja izmena dana 31. maja 2017. u 08:51


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.