Svako ko je sam pokrenuo biznis, zna da to zahteva mnogo više od želje i motivacije. Bez njih svakako nema ništa, ali to nije ni izbliza dovoljno, pokazaće se.

Postavlja se, dakle, pitanje – pa šta je onda dovoljno za pokretanje biznisa? Na ovo pitanje sigurno nema jednoznačnog odgovora, što znači da ćete od različitih ljudi sigurno čuti različite stvari. Ali evo jedne koja je sigurno veoma važna, a o kojoj na početku procesa osnivanja firme možda ne mislimo dovoljno.

Ono što je zapravo pozitivna stvar kod takvog neuviđanja značaja koje stvari kao što su delegiranje imaju, jeste to što često ne možemo da „dobacimo“ do samog kraja procesa. Možda zato što nemamo sve informacije, pa ćemo biti primorani da se snalazimo u hodu i učimo tempom koji okolnosti nalažu. Kao kada prvi put odemo na plivanje, to što ne znamo da ćemo se možda nagutati vode, par puta potonuti, ulaziće nam voda u uši… i desiće se, možda, još drugih neprijatnih stvari. Ali baš zato što ne znamo šta sve može da se desi, to neznanje nas štiti od toga da odustanemo pre nego što smo i počeli. Blaženo neznanje.

Delegiranje – teorija vs. praksa

Trenutno se nalazim u sličnoj situaciji. Nakon nešto manje od dve godine aktivnog rada kao frilenser, dešava se i sledeći razuman korak – želim da registrujem firmu i tako širim posao. Mislim da imam dobru ideju, kroz frilensing više puta testiranu u praksi. Ali evo šta nemam – nemam mogućnost posmatranja šire slike. Nemam mogućnost posmatranja biznisa kao nečega što ne držim u potpunosti u svojim rukama.

Razlozi za to su, zapravo, sasvim prirodni. Kada ste frilenser, odnosno na samom početku svog preduzetničkog poduhvata, vi ste dečko za sve. Doslovno. Vi pregovarate sa klijentima, prodajete i reklamirate svoje usluge. Onda isporučite ugovoreno, pa vodite računa o tome da sa klijentom ostanete u kontaku. Osim toga, morate da poznajete načine na koje možete naplaćivati svoje usluge.

Dakle, od marketinga, veštine prezentovanja i pregovaranja, do asertivnog načina da pitate kada će vam biti isplaćena dogovorena novčana suma, poznavanja procedura oko plaćanja… sve je to u opisu posla. Ali, vremenom shvatate da je takva podela posla, koja se svodi na „Ja radim sve“, u realnosti neodrživa.

Kada treba da nađem nekog ko će nešto da mi odradi, jako se teško na to odlučujem. Nije problem novac koji ću dati, ali je problem mnogo šta ostalog. Na prvom mestu, kontrola. Jer, kako ću ja znati da je baš sve urađeno onako kako ja zamišljam? Ne znam, tako je, pa zato odaberem sama da uradim. Internet i sve informacije na njemu to čine relativno mogućim, ali dan koji ima samo 24 časa malo otežava stvar.

Dalje, drugi problem je motivacija tog nekog ko će mi pomoći. Sasvim sigurno znam da ta osoba nije motivisana kao ja da taj posao uradi kako treba. I tako automatski pravim pretpostavku da je ipak najbolje da to sama uradim, jer nikome nije stalo koliko meni. To što ću još satima sedeti za računarom posmatram kao usputnu neugodnost, mali problem, a zapravo je ogroman.

A istina je, u stvari, da ne mora ništa od toga da se uradi savršeno. Dovoljno je da funkcioniše. Ali to je nešto što trenutno imam samo u nekom maglovitom delu uma. Jer, ako ću ja da uradim, možda neće biti savršeno, ali biće od srca. A ako taj neko drugi uradi, možda isto neće biti savršeno, neće biti ni od srca, ali će biti odrađeno. I onda shvatim da moji kriterijumi nisu poređani po prioritetima, te da je moja perspektiva previše usmerena na stvari koje nisu od suštinske važnosti.

Ne moraš sa ljubavlju da ideš u APR, to je sasvim sigurno, zar ne?

Ipak, moraš da znaš mnogo…

Kada se ideja o pokretanju biznisa pokazala kao sasvim utemeljena, došlo je vreme da se upoznajem sa svom tom preduzetničkom terminologijom, što je za mene bio istinski pakao. Veoma je važno da naglasim da sam uvek smatrala da mi je priroda oduzela mnogo na inteligenciji za razumevanje tih stvari. Bilo mi je teško da shvatim šta je faktura (što je stvarno osnovno i sasvim je okej ako vam je to smešno, pošto zapravo i jeste), a sa tim šta je tačno bruto, a šta neto kuburim poprilično i danas (to je isti onaj bug u mozgu zbog kog moram bar delić sekunde da razmislim da bih pokazala gde je levo, odnosno desno).

Počela sam da čitam o paušalnom oporezivanju i svim drugim opcijama koje su mi na raspolaganju, sa grčem što sigurno ništa neću razumeti. Međutim, to nije bilo tačno. Razumela sam sve što me je zanimalo. I naravno da sam o svemu tome zapitkivala sve preduzetnike koje poznajem. Tada sam shvatila da problem nije bio u inteligenciji, već u motivaciji, ali to je sasvim druga tema. Paradoksalno, baš ta mogućnost da shvatim stvari koje su mi bliske koliko prehrambene navike kornjača sa Galapagosa sprečava me u onome što ću morati da naučim, a to je već pominjano delegiranje.

…ali i da znaš kad da pustiš

Iz upravo opisanih razloga, ne samo u mom, već, verujem, i u brojnim drugim primerima, delegiranje i odustajanje od apsolutne kontrole biće neminovnost. Još uvek ne znam kako će sve to da izgleda. I još uvek imam osećaj kao da nešto svoje, nešto lično, nešto jako važno, ostavljam na čuvanje osobi koja će to posmatrati kao usputnu stanicu. Čak i ako nađem dobru osobu i više njih, kako da znam da će mariti onoliko koliko ja marim?

Možda neće. I ne moraju. Uopšte nije u tome stvar. Verujem da je stvar u tome da prepoznaš kada ti trebaju ljudi, pomoć sa strane. Onda biraš te ljude i veruješ im. Jer šta ti drugo ostaje.

I verujem da ću, ako sam shvatila šta je porez na ličnu zaradu preduzetnika, shvatiti i sve ove stvari kada dođe vreme da se realizuju. A igra je takva da se ili prilagođavaš i učiš, ili otpadaš iz nje. Kao plivanje. Ili ćeš naučiti ili ćeš potonuti. Možda ćeš se neko vreme batrgati i boriti, ali ako se grčevito držiš za stare, nefunkcionalne obrasce ponašanja i razmišljanja i pritom ništa ne menjaš… onda je potonuće neminovno. Zato skači već jednom, pa ćeš videti šta će da se desi.

Poslednja izmena dana 13. aprila 2016. u 20:03


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »