Za početak, zaboravite na sve one standardne indikatore uspeha, a koji isključivo zavise od onoga što možete izmeriti ili videti. Ovde biste, recimo, ubrojili relativno popunjen bankovni račun, ili mrežu uticajnih (poslovnih ili ličnih) kontakata.

Mogli biste, takođe, navesti i prepoznatljivo ime vašeg preduzeća, testimonijale zadovoljnih korisnika ili partnere koji sa zadovoljstvom sarađuju sa vama. Ukoliko iznova težite pomeranju svojih granica, neke od pomenutih stavki će vam svakako biti orijentir kojim procenjujete koliko ste do sada postigli, treba li eventualno da menjate pravac i da li ste uopšte zadovoljni postignutim. U tom smislu, sigurno će vas povremeno „nažuljati“ i pomisao da niste dovoljno dobri ili da ste se ipak mogli više potruditi.

I sve je u redu dokle god ti (merljivi) kriterijumi ne postanu i jedini na osnovu kojih ćete vrednovati svoja postignuća. Kako biste to učinili ukoliko izostavite one vidljive pokazatelje uspeha? I koliko sa time imaju veze vaši lični stavovi ili uverenja?

Problem je u tome što, zavedeni tim vidljivim kriterijumima, često zaboravljamo da oni predstavljaju tek površnu dimenziju uspeha kao takvog. Zato im i pridajemo veći značaj, verujući da to što smo, na primer, postigli manje od nekog drugog, automatski i nas čini manje uspešnim.

U realnosti, ljudi koji uspeh posmatraju iz drugačije perspektive, shvataju da ovakav rezon baš i ne pije vodu. Jer ako je vaš kolega postigao kakav vanserijski uspeh, to ni u kom slučaju vas ne čini manje vrednim. Sem toga, ambicije vašeg kolege možda su i mnogo veće od vaših, što poređenje sa tuđim iskustvom praktično čini besmislenim.

Drugim rečima, sve zavisi od toga kako ste vi definisali svoj lični doživljaj uspeha. Na primer, to što vam je promaklo dugo očekivano unapređenje ipak na vas neće ostaviti kakve tragične posledice. I dalje ste u mnogo boljoj poziciji od nekoga ko je izgubio imovinu u razornom zemljotresu, ili se svakodnevno bori sa kakvom teškom bolešću.

Prema tome, to što vi možda smatrate neuspehom, nekom drugom će se učiniti posve trivijalno. Kada sagledate i širu sliku, onda ni unapređenje koje vam je promaklo više ne deluje tako strašno. Sem toga, ako znate da ste pružili svoj apsolutni maksimum, i dalje ste postigli više od nekoga ko ni prstom nije mrdnuo.

I to je, naposletku, samo delić onih „nevidljivih“ kriterijuma uspeha. A među njima je i sposobnost da iz svog (trenutnog) neuspeha izvučete nauk za ubuduće. To je i jedan od razloga zbog kojih su istinski uspešni ljudi oni koji prepoznaju i sopstvenu odgovornost za načinjene propuste, dok ih trenutno nezadovoljstvo samo još više podstiče da promene način razmišljanja i delovanja, kako sledeći put ne bi ponovili iste greške.

Ukoliko mislite da je sagledavanje dobrih strana neuspeha uvek tako jednostavno – pa, baš i nije. Negovanje optimističnog stava ponekad će zahtevati dugotrajnu i upornu „vežbu“; pa opet, i dalje je mnogo svrsishodnije fokusirati svoju energiju na pozitivan ishod, nego (večito) žaliti za onim što niste postigli. To će, na kraju krajeva, obesmisliti i svaki vaš naredni pokušaj da postignete zacrtano, i to bez obzira na trud koji ulažete.

I upravo zato vaš doživljaj lične vrednosti zavisi od mnogo šire percepcije (ne)uspeha. Ukoliko znate da vaša vrednost ne zavisi od onoga što vam se trenutno dešava, lakše ćete razviti i zdrav odnos prema neuspehu. To vam, naposletku, omogućava i da prihvatite okolnosti na koje ne možete uticati.

I koliko god vas neki trenutni neuspeh zaboleo, uvek pružite prednost praktičkom, a ne pesimističkom rezonu. Ukoliko već znate da vam se približava uragan – a niste u stanju da ga sprečite – nije li korisnije da smislite kako ćete ublažiti eventualnu štetu, nego da sedite skrštenih ruku i krivite zlu sudbinu?

Zato se među onim nemerljivim indikatorima uspeha izdvaja i sposobnost da promenite stvari kojima niste zadovoljni ili koje vam ne idu u prilog – a to možete jedino ukoliko preuzmete odgovornost za svoje postupke i izbore. I nemojte se obeshrabriti ukoliko shvatite da će vam u tome biti potrebna tuđa pomoć.

Ukoliko se pitate kako neko ko posegne za tuđom podrškom uopšte može biti uspešan, odgovor je, iako ne očigledan, ipak potpuno logičan. Naime, „smelost“ da se zatraži pomoć znači i da se suštinski ne plašitmo da pokažemo svoje slabosti. Oni koji shvataju da nisu savršeni – ali i da ne mogu baš uvek sve sami – uglavnom ne osećaju potrebu ni da na bilo koji nači dokazuju drugima svoj uspeh. Ovde dolazimo i do činjenice da u današnjem svetu svoj lični doživljaj uspeha često vrednujemo na osnovu tuđe potvrde ili odobrenja.

Da li nas to zaista čini boljim od nekog drugog, takođe je pod znakom pitanja – i tesno je povezano sa činjenicom da je tuđe mišljenje o nama zapravo samo to – tuđe mišljenje i ništa više. A ukoliko smo mi sami zadovoljni postignutim – i pritom ostajemo verni svojim principima – tada ni tuđe (ne)odobravanje suštinski neće poljuljati naš doživljaj lične vrednosti.

U tom slučaju izbegavamo još jednu zamku iskrivljene percepcije uspeha, a to je tendencija da mislimo da smo bolji od drugih samo zato što smo, po onim merljivim kriterijumima, postigli nešto više. A to nikako ne znači da su tuđi uspesi – ma koliko bili skromni – manje značajni od naših. Naprotiv, pravi pokazatelj uspešnih i ostvarenih ličnosti jeste i njihova sposobnost da se istinski raduju tuđem uspehu. To, na kraju krajeva, znači i da ćemo tuđe želje i ambicije doživljavati kao jednako vredne, shvatajući da je jedini put pravog uspeha u tome da on nikada i ni pod kojim uslovima ne ide na štetu drugih.

Poslednja izmena dana 2. januara 2018. u 03:57


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »