Gluvo doba noći, leta gospodnjih 2015. i ’16. U jednom stanu na periferiji Novog Sada – opšta uzbuna. Pale se lampe, uključuje TV prijemnik da razbije tišinu i zatvaraju preostali dovodi vazduha na „prijatnih“ +30° Celzijusovih.

Nije se, na nesreću, radilo o zombi apokalipsi; niti su delovi pokućstva, usled pojave paranormalnih aktivnosti, počeli nasumično padati sa polica. Naprotiv, u pitanju je bilo nešto mnogo strašnije – ovu sveopštu uzbunu izazvala je jedna bubašvaba koja se nonšalantno prošetala predsobljem. Ništa spektakularno, ali sasvim dovoljno da jedna mala, uplašena Marta ostatak noći provede bezuspešno pokušavajući ponovo da zaspi, sa sve upaljenim svetlom pokraj uzglavlja.

Srž problema, naravno, nije ležala u nenajavljenom iskrsavanju ovih grozomornih kreatura, već u nesrazmernoj reakciji straha na nešto što je daleko od realne opasnosti. Jer, nema baš mnogo smisla drhtati pred stvorenjem koje vas ni na koji način ne može fizički ugroziti. Na kraju krajeva, štetočina kao i svaka druga – zvekneš je kućnom papučom i rešena stvar. Zato to beše i potpuno apsurdan razlog za manje-više redovna opsadna stanja u kući, ali i za bilo kakav doživljaj straha.

Pa ipak, učinkovitost ovako pojednostavljene racionalizacije padala bi u vodu kadgod bi ispod kuhinjskog elementa izmilelo nešto veliko i crno, sa šest nogu i dve dugačke antene na glavi. Srećom, psihologija uvek nudi adekvatno rešenje – u teoriji jednostavno, ali u praksi ipak nešto komplikovanije – a ono glasi: upoznaj svoje strahove. U slučaju jedne male, uplašene Marte to je značilo: tastaturu u šake i malo prouči te strašne bubašvabe. Naravno, uz nezaobilazan dodatak obrati pažnju i na njihove dobre osobine.

Caka je u tome što će pokušaj nametanja pozitivnih i lepih atributa nečemu što u vama izaziva izrazitu odbojnost, u početku delovati kao brzinski recept za nimalo naivne intrapsihičke konflikte. Jer, šta to ima iole lepo u jednom tako dosadnom i iritantnom stvorenju, koje pritom živi u prljavštini i beži od svetla?

I ne samo to, već ga je praktično nemoguće istrebiti?

Što praktično znači da će bubašvaba biti dokle god je sveta i čoveka.

A s obzirom na njihovu neverovatnu moć prilagođavanja, verovatno i mnogo duže. Ne i bez razloga, doduše, jer će ove snalažljive spodobe opstati u bilo kojim uslovima. Tropski pojasevi Južne Amerike, arktički krajolici sa temperaturama do -122°C ili pak, nuklearnim katastrofama devastirani Černobilj i Fukušima – gde god uprli prstom na mapi, naći ćete primerke koji se u najekstremnijim okruženjima osećaju (kao) kod kuće.

Ali, najbolje se, ipak, osećaju baš kod vaše kuće. Kako i ne bi, kad su brižljivo odložene namirnice (i ostaci istih) bubašvabama praktično na izvol’te. Ako njih pitate, najviše preferiraju slatkiše; međutim, ne nadajte se da ćete ih nadmudriti samo ako besprekorno počistite i najsitnije ostatke.

Jer, bubašvabe su sposobne da prežive mesecima bez hrane. U međuvremenu, rado će se počastiti svime što im padne pod pipke: od opalih vlasi kose, preko plastike i papira, pa sve do kože ili vlakana iz odeće. Tajna ovih svaštojeda je u građi njihovog digestivnog trakta, koji je tako naštelovan da će svariti gotovo sve – i stoga ne čudi što ovi „metuzalemi“ opstaju već duže od 320 miliona godina.

Kad bolje razmislite, insekt koji vam je danas procunjao po kuhinji zapravo je savremenik ne samo dinosaurusa, već i sablasnih kreatura koje viđate samo u filmova Sci-Fi žanra. Njihova sposobnost prilagođavanja u suštini je najdirektniji primer umetnosti preživljavanja u najrazličitijim uslovima. I koliko god ih smatrali iritantnim, od njih bismo, zapravo, mogli štošta i naučiti. Jer, ovo omraženo stvorenje je veštinu opstanka praktično dovelo do savršenstva.

Iako nadaleko poznate kao mrzitelji svetla, bubašvabe su, pre svega, izrazito socijalna bića. Zbog izraženog mentaliteta zajedništva, uvek će se međusobno pomagati i štititi, a kompleksan proces komunikacije i zajedničkog odlučivanja, omogućava im da brzo otkriju sigurne izvore hrane i procene da li je, i koliko, određeno okruženje za njih bezbedno.

A u slučaju opasnosti, iskoristiće svoje najefikasnije adute – brzinu kojom će uteći onoj smrtonosnoj kućnoj papuči, ali i zvučne i „mirisne“ signale koji će alarmirati ostatak ekipe. U prilog im ide i jedinstvena fizionomija, te će se kao od šale provlačiti i kroz najsitnije pukotine. Štaviše, izrazito skučen prostor im nikako ne predstavlja problem – čak i kada se u njemu zadesi veći broj jedinki, svaka od njih će velikodušno ostaviti dovoljno prostora onoj drugoj.

Koliko bi sudbina ljudskog roda bila drugačija samo kada bi negovao ovakav vid solidarnosti? Ukoliko biste oduzeli ljudima sav komfor i izmestili ih u kakve surove i ekstremne uslove, velike su šanse da biste posvedočili instant masovnom istrebljenju.

I nije samo snalažljivost njihova jedina vrlina, jer bubašvabe imaju i važno mesto u lancu ishrane. Sem toga, setite ih se i kada se ponovo nađete u opuštajućoj šetnji prirodom. Ove ružnjikave, crne napasti, naime, imaju značajnu ulogu u održavanju zdravlja planete – tačnije, u slučaju njihovog definitivnog nestanka, opstanak celokupnog ekosistema bio bi pod velikim znakom pitanja.

A ukoliko vam dobrobit majke Zemlje, pak, ne predstavlja značajnu stavku, setite ih se bar kada se nađete u situaciji koja vam na prvi, drugi, ili treći pogled deluje potpuno bezizlazna.

Jer, ako pažljivije pogledate, možda otkrijete i neku skrivenu „pukotinu“ kroz koju se možete hitro izmigoljiti.

I kadgod vam se učini da su oni „veliki“ i „moćni“ uvek korak ispred vas, setite se samo koliko je teško rešiti se najobičnijeg roja bubašvaba. Baš onih koje su nadživele velike i moćne dinosauruse.

A priznaćete da baš i ne izgledaju kao da imaju velike šanse. Pa opet, prihvatajući okolnosti takvim kakve jesu, uspevaju i da ih okrenu u svoju korist.

Jer, tajna veštine opstanka zapravo je vrlo jednostavna, i ponekad je sasvim dovoljno da sve one sputavajuće faktore malo izvrnete naopačke. Na primer, bubašvabama će – u nedostatku pravog, jestivog obroka – za to poslužiti nekoliko vlasi koje ste nehotice posejali po kupatilu. Vi biste pak, u te svrhe mogli iskoristiti sve one (ne)racionalne strahove koji vas iznova proganjaju.

Prema tome, usudite se da s vremena na vreme promenite ugao gledanja, i iznenadićete se mogućnostima koje kriju svakodnevne, pa i krajnje iritantne sitnice. U svakom slučaju, ostaju vam najmanje 2 izbora – da dopustite da vam one i dalje zagorčavaju život, ili da sednete i pohvatate par korisnih beleški.

Poslednja izmena dana 24. marta 2018. u 10:29


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »