Zamislite da se nalazite kraj same ivice kakvog veličanstvenog platoa. Nepregledni otvoreni prostor pred vama u jednom trenutku stapa se sa linijom horizonta, a prizor koji bi svakoga ostavio bez daha, mogao bi vas podsetiti na scenu iz serijala Nacionalne Geografije posvećenog, na primer, prirodnim lepotama jugoistočne Venecuele.

Teško da bi ste ostali ravnodušni pred ovako impresivnim obzorjem – osim u slučaju da hod uz ivicu platoa, evenutalno, počne pratiti izvestan strah od gubitka ravnoteže. Iako pokušavate da mu ne pridajete suviše značaja, shvatate da vas on potajno vreba čim skrenete pogled ka horizontu.

Možda vam je taj osećaj nelagode odnekud i poznat. Prisetite se, recimo, svih momenata u kojima bi vam pred životnim i(li) poslovnim stazama počeo iskrsavati poveliki znak pitanja. Ukoliko vam se tako nešto dešava upravo sada, onda shvatate i da bi vas od survavanja niz strmu liticu mogao deliti samo jedan trenutak – onaj u kome gubite kontrolu pri pokušaju da održite ravnotežu.

Uz to, sve vam izvesnija biva i mogućnost da u tome ipak nećete uspeti. Nastojanje da taj gubitak ravnoteže izbegnete, iziskivaće, s jedne strane, neverovatnu količinu vaše snage. Pritom, neizvesnost u obliku onog znaka pitanja zahtevaće da bar izvesno vreme održavate status quo; a u takvim okolnostima i ulaganje nadljudskih snaga neretko će vam se činiti potpuno besmislenim.

I tako dolazite u situaciju da svu svoju energiju fokusirate na puko preživljavanje.

A ta energija se neminovno troši. Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec – utisak da sve vreme tapkate u mestu još više vas iscrpljuje.

I pre no što uspete da načinite sledeći oprezan korak, dospevate u situaciju od koje najviše i zazirete. Nakon munjevitog survavanja niz strmu padinu, jedino što vam preostaje je da se zbunjeno češkate po glavi pitajući se šta se to, zaboga, upravo desilo.

„Ma, opusti se, druže, svi ponekad malo ispadnemo iz koloseka. Biće to sve OK, nisi ni prvi ni poslednji.“

Kakav mlak pokušaj ohrabrenja nekoga ko je upravo zviznuo sa vrha stene i propisno se ugruvao!

Razume se, dobru nameru vaših utešitelja ni u kom slučaju ne treba dovoditi u pitanje. Problem je u nečemu drugom: a to je da vi, jednostavno, niste svako.

Vi ste vi, jedinstveni „primerak“ sa svim specifičnostima koje vas čine takvim kakvi jeste. Sem toga, i svačiji pad je, naposletku, priča za sebe – neki završe polupanih glava, dok drugi pak, zarade polomljenu ruku ili nogu.

Zato u startu odustanite od tog neslavnog poređenja sa svima. Mala je verovatnoća da će vas to iole ohrabriti, a uostalom, sada je pred vama još jedan zahtevan zadatak.

Jer, povratak tamo odakle ste nimalo elegantno sleteli, mogao bi nalikovati polaganom pružanju ruke pred ruku dok bojažljivo milite uz konopac koji pada sa vrha onog platoa. Preostaje vam, dakle, da sami odredite tempo uspona u skladu sa sopstvenim kapacitetima. A budući da ste već podosta energije utukli na ono grčevito održavanje ravnoteže, kako uopšte očekivati da ovaj ekstremni poduhvat bude lagan?

Pogotovo kada se suočite sa osećajem da vas odlučnost i istrajnost zapravo ne vode nikuda. I najprostiji pokušaj preživljavanja delovaće posve uzaludan nakon što vam pogled ka vrhu litice ostane zamagljen, a količina snage potrebna za ovaj vid ekstremnog sporta dosegne minimum.

No, nema veze, doduše; jer evo, upravo ste uzmileli još koji centimetar. Uostalom, možda trenutno niste sasvim sigurni ni kuda tačno milite. Ipak, i tih par centimetara je svakako bolje nego da se besciljno klatite u mestu, a iako skroman, ovaj minijaturni pomak vraća vam toliko potrebnu dozu optimizma.

Tačnije, bar do trenutka kada shvatate da (ponovo) klizite naniže.

A takvih trenutaka moglo bi biti i više nego što biste očekivali. I tek tada zapravo spoznajete koliko ovaj uspon ume biti iscrpljujuć i mučan.

Jer, neki put ćete imati snage da prevalite mnogo više od tih par centimetara.

Nekada će vam, naprosto, trebati mali predah, pa ćete se neko vreme zbunjeno klatiti levo-desno.

A ponekad će vam i onaj najmanji, milimetarski pomak iscrpeti neverovatnu količinu energije.

Sve u svemu, nema mnogo idile u ovom (naizgled) monotonom činu preživljavanja. I istina je da ga mnogi neće prepoznati kao kakav spektakularan čin hrabrosti – čak i u situacijama kada on predstavlja jedinu moguću opciju. Jer svet je, ipak, orijentisan ka veličanstvenim i impresivnim postignućima, a bojažljivo veranje uz konopac nakon strmoglavog pada baš i nije nešto što zvuči suviše fascinantno.

Zato, kad pomislite da vaši napori ne zavređuju divljenje, prisetite se samo koliko snage i hrabrosti zahteva jedan tako običan čin kome, paradoksalno, još izvesno vreme nećete nazreti istinsku svrhu.

Osim toga, ne zaboravite još jedno. Taj konopac uz koji se penjete – vidite, postoje realne šanse i da on u nekom trenutku pukne. U tom slučaju, ponovo ćete se naći pri podnožju svoje litice, s tim što ćete ovaj put morati da se uzverete golim rukama.

Prema tome, ukoliko ste danas prešli makar i taj jedan milimetar, imate mnogo razloga da se osećate dobro.

Jer, ipak ste preživeli još jedan dan.

I uspeli ste se popeti malo više nego što ste to učinili juče.

I koliko god vam se to činilo trivijalnim, ponekad će i taj mali korak biti sasvim dovoljan.

Poslednja izmena dana 2. februara 2018. u 19:35


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »